Boško Mikulović (55) iz Naupara kod Kruševca sanjao je o velikom novcu, a njegov plan da se obogati bio je monstruozan – odlučio je da zapali dečaka. Plan je bio da, uz pomoć starijeg sina Zorana, fingira smrt mlađeg sina Dejana, kojeg je ranije osigurao na 100.000 švajcarskih franaka. Njihov izbor za žrtvu bio je 16-godišnji dečak Perica Urošević iz sela Trebotin.
Kobnog dana, 17. februara 1992. godine, Zoran Mikulović je namamio Pericu u kuću svog strica Živorada, gde je čekao Boško, poznat kao Dragiša. Obećali su dečaku da će mu pomoći da dobije papire za rad u Švajcarskoj, gde je Boško privremeno živeo i radio. Iza lažnih obećanja krila se strašna namera.
Monstruozni plan starijeg Mikulovića bio je da švajcarskim vlastima prijavi smrt svog deteta i „podmetne“ im Peričin leš. U kući, Boško je vezivao Pericu kaišem od pantalona, zatim mu je usta zapušio kuhinjskom krpom i oborio ga na trosed. Nakon toga, brutalno mu je motkom smrskao glavu.
Nakon ubistva, Boško je telo svog šuraka polio benzinom i zapalio, kako bi onemogućio identifikaciju leša, a zatim prijavio smrt svog sina Dejana švajcarskom zdravstvenom osiguranju. Pošto je okrvavio ruke, pobegao je u inostranstvo sa lažnim pasošem.
Iako je plan bio da izbegne pravdu, Boško nije dugo uživao u slobodi. U međuvremenu je uhvaćen zbog pljačke zlatare u Švajcarskoj, za koju je osuđen na 10 godina zatvora. Njegov sin Zoran, koji je bio saučesnik u ubistvu, osuđen je na osam godina zatvora pred Okružnim sudom u Kruševcu.
Po izdržavanju kazne u Švajcarskoj, Boško Mikulović je izručen Srbiji, gde mu je isti sud izrekao najtežu kaznu zatvora od 40 godina. Tu presudu je 2006. godine potvrdio i Vrhovni sud Srbije, uz obrazloženje da je zločin počinjen iz koristoljublja, „sa visokim stepenom monsturoznosti“.
Ovaj zločin je ostavio dubok trag u selu Naupare, koje važi za jedno od najmirnijih naselja u okolini Kruševca, poznatog po manastiru iz 14. veka. Mještani se i danas sa zgražanjem sećaju ovog strašnog događaja, koji je šokirao celu zajednicu.
Boško Mikulović je postao simbol krajnjeg moralnog posrnuća, a njegov zločin se prepričava kao opomena o opasnostima pohlepe i nedostatka ljudskosti. Drugačije od svakodnevnog života u mirnom selu, ovaj događaj je pokazao da su u ljudskoj prirodi prisutni i najmračniji instinkti.
Na kraju, priča o Bošku Mikuloviću i njegovom monstruoznom planu ostaje trajna opomena o tome kako pohlepa može dovesti do najgoreg, i kako se zlo može skrivati čak i u naizgled običnim ljudima. Selo Naupare, koje je nekada bilo poznato po svojoj tišini i miru, sada nosi ožiljak ovog strašnog zločina, koji će se pamtiti generacijama koje dolaze.
