U svetu se 26. mart obeležava kao Ljubičasti dan, posvećen osobama obolelim od epilepsije i borbi protiv njihove stigmatizacije. Epilepsija je neurološko oboljenje koje izaziva strah i nerazumevanje u društvu. Dr Aleksa Pejović, neurolog, ističe značaj ove teme, naglašavajući da je epilepsija druga najčešća neurološka bolest, odmah nakon migrene. „Otprilike jedna od 100 osoba boluje od epilepsije“, navodi on, dodajući da „iako nemamo egzaktne epidemiološke podatke, po toj logici oko 65.000 osoba u Srbiji ima epilepsiju“.
Epilepsija se može opisati kao „cena koju smo platili da bismo imali veliki mozak“, ističe dr Pejović, naglašavajući da sve životinje sa velikim mozgom imaju sklonost ka generisanju epileptičnih napada. On definiše ovu bolest kao spontanu pojavu napada, koji se dešavaju nepredviđeno.
Istorijski gledano, društvo je kroz vekove različito interpretiralo epilepsiju. „U starom Rimu su tim ljudima pripisivali mistične moći, dok su ih u srednjem veku spaljivali kao veštice“, objašnjava dr Pejović, dodajući da su ovakve interpretacije stvorile mitove i predrasude koje su prisutne i danas.
Govoreći o mehanizmu nastanka epileptičnog napada, dr Pejović koristi zanimljivu analogiju: „Neuroni u mozgu su kao studenti pre nego što počne predavanje – čuje se žamor. Kada ti neuroni krenu istovremeno da viču, dolazi do generisanja epileptičnog napada“.
Raznolikost simptoma epilepsije je još jedan važan aspekt koji dr Pejović naglašava. „Zavisno od toga u kom delu mozga imate to električno pražnjenje, imate različite simptome. Uobičajena zabluda je da epilepsija uvek podrazumeva dramatične napade sa padanjem i grčenjem“, kaže on. Najdramatičniji simptom je generalizovani napad, kada je ceo mozak zahvaćen olujom, ali dr Pejović ističe da su češći manji napadi, koji mogu uključivati mljackanje, isključivanje na trenutak ili čak vizije i halucinacije.
Ana Mezulić, članica Udruženja obolelih od epilepsije, takođe potvrđuje da ovo oboljenje izaziva strah i nerazumevanje u društvu. „Već 42 godine živim sa ovom bolešću i želim da edukujem javnost i razbijem predrasude“, ističe ona. Mezulić naglašava važnost edukacije porodica obolelih. „Bitno je da porodice nauče šta je epilepsija i da ne postoji strah da njihovo dete neće živeti normalan život“, dodaje.
Ona takođe ističe važnost edukacije nastavnog osoblja u školama o epilepsiji, kako bi učitelji i učenici znali kako da se ponašaju u slučaju napada. „Učitelji bi trebali da nauče kako da se nose s detetom koje ima epilepsiju, šta je epilepsija, kakva je vrsta napada i kako pružiti prvu pomoć“, objašnjava ona.
Ana deli svoju strategiju za upoznavanje kolega na radnom mestu sa svojim stanjem. „Kada god počinjem da radim u nekom kolektivu, pustim mesec dana da vidim kako ko reaguje, a zatim im objasnim od čega bolujem“, kaže ona. U slučaju epileptičnog napada, ona naglašava kako bi kolege trebale da postupaju: „Okrenite me na stranu da ne dođe do gušenja, a kada napad prestane, savijte mi kolena kako bi lakše došla krv do mozga“.
Ana takođe upozorava na ono što ne treba činiti tokom napada: „Nemojte mi gurati prste u usta jer mogu da vas ugrizem. Takođe, ne stavljajte mi kašike jer mogu da vam polome zube“. Umesto toga, savetuje: „Okrenite osobu na stranu i ne dirajte je, jer taj grč prolazi brzo iako deluje veoma traumatično“.
Ova edukacija i razumevanje epilepsije su ključni za smanjenje stigmatizacije i olakšavanje života obolelima, čime se stvara podržavajuće okruženje za sve koji se bore sa ovim oboljenjem.
