Ministar kulture Bosne i Hercegovine pozvao je 1970. godine desetak pisaca, među kojima je bio i mladi sekretar Udruženja književnika, na susret sa velikanom Ivo Andrićem. Andrićeva prisutnost izazvala je veliku radoznalost među prisutnima, s obzirom na njegovu reputaciju kao čoveka čija je lozinka bila da je u ćutanju sigurnost. Na susretu, Andrić se ponašao kao da je nelagodan zbog pažnje koja mu je posvećena, ali je ipak odgovarao na pitanja prisutnih pisaca.
Andrić je govorio o savetima koje je dobijao od drugih pisaca, poput Dučića i Stankovića, ali je istakao da je ipak veći deo svog života proveo u inostranstvu. Jedan pisac je pokušao da ga pita o generaciji palih anđela, ali je Andrić suptilno odbio da priča o tome za okruglim stolom, sugerirajući da bi takav razgovor trebalo voditi u četiri oka uz čašu vina.
Na kraju susreta, Andrić je ostavio snažan utisak na prisutne svojom samokontrolom i suptilnošću u komunikaciji. Pisac koji je prisustvovao susretu otkrio je kako je Andrić uspevao da disciplinuje sve oko sebe, kako bi sačuvao svoje delo i privatnost.
Osim toga, u tekstu se pominje i događaj na „Borinoj nedelji“ u Vranju, kada su organizatori bili u nezgodnoj situaciji zbog političkih pritisaka. Ivo Andrić se ponašao kao veliki gospodin i pružio podršku piscu Dragoslavu Mihajloviću, čime je pomogao da događaj prođe bez skandala.
Ovu priču o susretu sa Ivo Andrićem i događaju na „Borinoj nedelji“ u Vranju prenose sećanja pisaca koji su bili prisutni i svedoci ovih događaja, ističući veličinu i uticajnost ovog velikog književnika na njih i njihov rad.
