Danas je teško zamisliti, ali pre više od 120 godina, u malom američkom gradiću Dorčesteru, dr Dankan MekDugal je pokušao da izmeri nešto što mnogi smatraju neuhvatljivim – ljudsku dušu. Njegov eksperiment, sproveden 10. aprila 1901. godine, izazvao je brojne kontroverze i šokirao naučni svet. Doktor MekDugal je verovao da duša, uz njenu nevidljivost i neumoljivost, ima težinu koja se može meriti. On je tvrdio da je ta težina 21 gram, što je postalo jedno od najzagonetnijih pitanja u istoriji nauke.
MekDugal je na šest pacijenata koji su bili na samrti postavio specijalne vage koje su merile njihovu telesnu težinu pre i nakon smrti. Pacijenti su birani tako da je smrt bila neizbežna, a dvoje od njih je imalo tuberkulozu. U prisustvu četiri lekara, MekDugal je pažljivo merio težinu svakog pacijenta u trenutku smrti, pokušavajući da ustanovi razliku u telesnoj masi. Rezultati su bili iznenađujući: kod prvog pacijenta zabeležen je pad težine od tačno 21 gram odmah nakon smrti. Slični rezultati zabeleženi su i kod drugih pacijenata, iako pad mase nije bio potpuno identičan u svakom slučaju. Od šest pacijenata, eksperimente je bilo moguće analizirati samo na četvoro, jer su dvoje umrli pre nego što je oprema za merenje bila postavljena.
MekDugal je bio zbunjen padom mase koji nije mogao da objasni običnim fizičkim zakonima. Svi poznati faktori, poput vazduha iz pluća i telesnih tečnosti, nisu mogli da objasne ovaj gubitak mase. U jednom slučaju, pacijent je zadržao svoju težinu odmah nakon smrti, da bi potom, posle samo jednog minuta, izgubio oko 20 grama. MekDugal je ovo tumačio kao dokaz da je „flegmatična duša“ ovog pacijenta ostala u njegovom telu još neko vreme pre nego što je napustila.
Kada je eksperiment završen, lekari su se saglasili da je prosečan gubitak težine nakon smrti kod svih pacijenata bio 21 gram, što je MekDugal smatrao težinom ljudske duše. Ova tvrdnja izazvala je brojne polemike i postala tema mnogih filozofskih i religijskih rasprava. Međutim, pokrenula je i mnoge kritike u naučnoj zajednici. Dok su neki verovali u MekDugalove zaključke, drugi su ukazivali na mogućnost grešaka u merenju i neodgovarajuću metodologiju.
Nakon eksperimenata sa merenjem telesne težine, dr MekDugal je pokušao da pronađe još jedan način da „uhvati“ dušu – da je fotografiše u trenutku njenog napuštanja tela. Nažalost, ovaj pokušaj nije imao uspeha. Iako nije postigao rezultate kakve je priželjkivao, njegovi eksperimenti ostali su u centru interesovanja i inspiracija za brojne naučne i filozofske debate.
Dankan MekDugal je umro 1920. godine, ali je i dalje ostao zapamćen po svojim kontroverznim istraživanjima. Iako bi se njegovi eksperimenti danas smatrali neetičkim i naučno upitnim, oni su nastavili da podstiču radoznalost i debate o prirodi duše i njenoj mogućoj težini. Eksperiment koji je započeo u Dorčesteru ostavio je neizbrisiv trag u istoriji nauke i postavio temelje za buduća istraživanja o fenomenu smrti i postojanju duše.
Iako naučna zajednica često kritikuje MekDugalove metode, ideja o težini duše i dalje intrigira ljude. Mnogi se pitaju šta se zapravo dešava sa nama kada umremo, i da li postoji nešto što nas prevazilazi. U svetlu ovih pitanja, MekDugalova istraživanja ostaju relevantna i inspirativna, pozivajući nas da preispitamo naše razumevanje života i smrti. U eri napredne tehnologije i naučnih otkrića, misterija ljudske duše i dalje ostaje neuhvatljiva, ostavljajući otvorena pitanja koja će verovatno trajati još dugi niz godina.
