Naučnici su otkrili fascinantnu činjenicu o ljudskim ušima: iako se čini da su statične dok slušamo muziku ili razgovaramo, naši ušni mišići zapravo neprestano pokušavaju da reaguju na zvukove. Ova sposobnost potiče iz davne prošlosti, kada su naši preci mogli da pomeraju uši kako bi preciznije usmerili pažnju ka izvoru zvuka. Tokom evolucije, međutim, ljudi su izgubili ovu sposobnost, verovatno zbog toga što su se više oslanjali na pokrete glave i napredniji sluh.
Istraživanje nemačkih naučnika sa Univerziteta Sarland pokazuje da naši mozgovi i dalje šalju signale mišićima oko ušiju, iako to ne primećujemo. U eksperimentu su učestvovali odrasli ispitanici bez problema sa sluhom koji su slušali audio-knjigu dok su im istovremeno puštani drugi zvuci, od tihih podkasta do glasnih smetnji. Tokom ovog testa, naučnici su pratili električnu aktivnost mišića oko ušiju pomoću elektroda.
Rezultati su bili zapanjujući: što su ispitanici imali veći problem da razaznaju zvuke, to su njihovi ušni mišići bili aktivniji. Mišići koji podižu uši nagore i ka spolja reagovali su kada je zvuk bio teško razumljiv, dok su mišići koji povlače uši unazad bili aktivniji kada su zvuci dolazili iza ispitanika. Ovi nalazi ukazuju na to da, iako su naši ušni mišići izgubili sposobnost pokreta, oni i dalje funkcionišu na nivou refleksa, pokušavajući da pomognu u slušanju.
Naučnici smatraju da je ovaj refleks ostao u ljudskom telu iako nema neku korisnu funkciju. Naš nervni sistem „daje sve od sebe“ da pomogne pri slušanju, ali pošto su naši ušni mišići odavno izgubili sposobnost pokreta, ovaj sistem ne postiže mnogo. U poređenju sa ljudima, mnoge životinje, poput pasa, mačaka i konja, i dalje su u stanju da okreću uši ka zvuku, dok ljudski nervni mehanizam ostaje zakržljao i neprimetan.
Ova otkrića otvaraju nova pitanja o tome kako evolucija oblikuje naše telo i njegovu funkcionalnost, kao i o tome koliko su naši mozgovi još uvek povezani sa nekim drevnim reflexima koji više nisu korisni. Iako možda ne možemo da pomeramo uši kao naši preci, naučnici veruju da je važno razumeti te mehanizme i kako oni funkcionišu čak i kada su neprimetni.
S obzirom na sve to, zanimljivo je razmišljati o tome kako bi svet izgledao kada bismo mogli da iskoristimo ovu drevnu sposobnost. Možda bismo mogli bolje da razumemo zvuke oko sebe ili da brže reagujemo na zvučne signale. Iako je to samo teorija, može nam pomoći da cenimo kompleksnost ljudskog tela i evoluciju koja nas je dovela do današnjeg stanja.
Ova istraživanja takođe pokreću pitanja o budućim istraživanjima u oblasti neuromišićnog sistema i njegovih funkcija. Kako se nauka razvija, tako se otvaraju i nova polja za istraživanje, a otkrića o ljudskom telu i njegovim sposobnostima mogu da doprinesu razumevanju ne samo ljudske biologije, već i načina na koji možemo optimizovati naše sposobnosti u budućnosti.
U svakom slučaju, otkriće da naši ušni mišići još uvek reaguju na zvuk, iako su izgubili sposobnost pokreta, može nam pomoći da bolje razumemo kako naš mozak funkcioniše i kako su evolucioni procesi oblikovali našu anatomiju. Ova saznanja mogu otvoriti vrata za nova istraživanja i tehnologije koje bi mogle poboljšati našu sposobnost slušanja i razumevanja zvuka u svetu koji postaje sve bučniji.
