U selu Ovsište kod Topole, Zlatko Pavlović (72) pokazuje kako se tradicionalni zanati ne gube, čak ni u savremenom svetu. Deda Zlatko, uprkos svojim godinama, i dalje neumorno radi, provodeći zimske dane u svojoj radionici pletenjem kotobanja – tradicionalnih korpi koje su od davnina bile neizostavni deo srpskog domaćinstva. Kada dođe proleće, on se okreće poljoprivredi, ali se nikada ne prepušta lenjosti.
Zlatko je pletenje kotobanja naučio sam, jer u njegovoj okolini više nema majstora koji bi mu mogli preneti veštine. „Oduvek me je zanimalo kako se prave, ali nisam imao od koga da naučim. Kupio sam jedan kotobanj, rastavio ga da vidim tehniku pletenja i tako, korak po korak, savladao zanat. Prva korpa nije ličila ni na šta, ali svaka sledeća bila je bolja“, priseća se Zlatko svojih početaka.
Za pravljenje kotobanja, Zlatko koristi vrbovo pruće, koje je savitljivo i dugotrajno, ali ga je sve teže pronaći. „Prvo moram da pripremim pruće koje nalazim gde god mogu. Ponekad mi ga donesu i ljudi iz sela. Nažalost, vrba više nije toliko rasprostranjena, pa je kvalitetnog materijala sve manje“, objašnjava on.
Jedan kotobanj zahteva između 24 do 32 pruta, u zavisnosti od veličine. Sam postupak pletenja nije težak, ali zahteva strpljenje i veštinu. „U osnovi je klasično opletanje – prutići se provlače i fiksiraju naizmenično. Ko se zainteresuje, brzo nauči. Obično ispletem jednu veliku korpu dnevno, a ako su manje, mogu i dve“, dodaje Zlatko.
Iako su nekada kotobanje bile u širokoj upotrebi, danas se sve ređe viđaju. Ipak, oni koji ih kupe znaju da su dugotrajne. „Ako se čuvaju od kiše, kotobanji mogu trajati i do 100 godina. Koriste se za skladištenje kukuruza, silaže, drva, a nedavno je jedna žena kupila kotobanj da se njeno unuče igra u njemu“, priča Zlatko sa osmehom.
Cene ovih ručno pletenih korpi kreću se od 600 do 1.500 dinara, u zavisnosti od veličine. Zlatko se ne bavi samo pletenjem kotobanja, već izrađuje i makete starih seljačkih kola, kao i drvene dekorativne predmete za slave. Ipak, žali što mlađe generacije ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat.
„Voleo bih da neko nauči i nastavi ovaj posao kada mene ne bude, ali današnja omladina nije zainteresovana. Svi gledaju u telefone, niko neće da radi. Odrastao sam u vremenu kada je disciplina bila veća, kada su se obaveze znale. Danas svi žele da zarade brzo, bez truda“, kaže on.
I pored izazova, Zlatko ne odustaje. Kako ističe, na selu ne nedostaje posla, ali je potrebno biti vredan i poštovati ono što se radi. „Svuda su pare oko nas, samo treba da se pronađe posao i da se radi. Na selu može lepo da se zaradi, ali treba imati volju i truditi se“, zaključuje ovaj vredni starina iz Ovsišta.
Zlatkove aktivnosti ne samo da čuvaju tradiciju, već i inspirišu druge da se vrate korenima i istraže veštine koje su nekada bile deo svakodnevnog života. Njegova posvećenost i strast prema zanatu predstavljaju svetlu tačku u vremenu kada se mnoge tradicionalne veštine gube. U svetu koji se brzo menja, Zlatko Pavlović ostaje simbol otpornosti i predanosti tradiciji, pokazujući da je rad i strast ključ uspeha, bez obzira na godine.
