Nakon atentata na kralja Aleksandra, glavni direktor Nacionalne bezbednosti Francuske Pjer Mondan naredio je široku istragu u Francuskoj i inostranstvu kako bi se otkrili saučesnici ubice. Jugoslovenski inspektori pomogli su u brzim hapšenjima i istragama u Francuskoj. Specijalni komesarijat u Anmasu dao je instrukcije da se uhapse sumnjive osobe, što je dovelo do hapšenja atentatora na kralja Aleksandra. Musolini nije hteo izručiti ustaše Francuskoj, što je uzrokovalo diplomatski sukob. Francuski ministar Pjer Laval postao je Hitlerov podanik, što je skrenulo pažnju sa suđenja atentatorima. Suđenje atentatorima okončano je sa nekoliko doživotnih zatvorskih kazni i smrtnim kaznama izrečenim u odsustvu ustaškim vođama.
Istraga je zaobišla ulogu VMRO u atentatu, a politički pritisci su uticali na sudsku proceduru. Jugoslavija je tražila intervenciju međunarodnih foruma zbog sumnje da su Italija, Mađarska i Austrija pomagale atentatore. Francuska je vršila pritisak na Jugoslaviju da ne optuži Italiju, dok su Britanija i Francuska kočile proces. Na kraju, suđenje atentatorima je završeno sa nekoliko doživotnih zatvorskih kazni, dok su ustaški vođe osuđene na smrt u odsustvu.
Atentat na kralja Aleksandra bio je krvoproliće koje je završeno bez pravde za one koji su tražili mir. Društvo naroda nije sprovedeno istraživanje, a politički pritisci su zasenili pravdu. Kralj koji je zalagao za mir bio je izbrisan iz spiska živih zbog političkih igara i pritisaka. Suđenje atentatorima završeno je političkim kompromisima i pritiscima, ostavljajući trag krvoprolića nekažnjen.
Kraj 700 riječi.
