Prošlo je 26 godina od krvavog aprila 1999. godine, kada su na Košarama živote izgubili više od 100 srpskih boraca. Karaula Košare bila je najteža tačka za odbranu Kosova i Metohije od prodora Oslobodilačke vojske Kosova (OVK). Tamo su poslati mladići koji su služili redovni vojni rok, sa svega 19, 20 ili 21 godinom. Mladi, hrabri, ali nažalost, bez ikakvog iskustva u borbama.
Iako je prošlo više od dve i po decenije, sećanja na te teške dane ostala su živa za Vladimira Ilića, koji je sa svojim saborcima prošao kroz golgotu. „Kada smo tada došli do karaule, dočekali su nas vidno izmučeni graničari, očekujući da im možemo pomoći. I mi smo tako mislili, ne znajući da je s druge strane mnogo moćnija i brojnija vojska, ali nismo posustali. Kretali smo napred,“ priča Vladimir za RINU.
U retkim trenucima slobodnog vremena u valjevskoj kasarni, Vladimir je počeo da vodi dnevnik, ne sluteći da će to postati jedini izvor onoga što su on i njegovi drugovi proživeli te kobne godine. „Bili smo kao jedan, delili smo sve što se moglo deliti – od municije, hrane, mokre odeće i obuće. Spasilo nas je to što smo čuvali jedan drugog. Imali smo jasan cilj: da spasimo živu glavu, da spasimo tu karaulu i da spasimo vojnike sa nje. Nažalost, već drugog dana imali smo pogibiju vodnika, a trudili smo se da izvučemo njegovo telo jer nismo hteli da ostane gore. Od Vaskrsa do Đurđevdana trajalo je njegovo izvačenje. Sve ove dane ponovo proživljavam, noću ih sanjam, i to bude jako teško,“ dodaje on.
Iako su mladi vojnici rat doživeli kao nepoznanicu, borili su se hrabro i bez prestanka. Vladimir danas kroz svoje priče oživljava sećanja na tužne dane i prijatelje sa kojima je proveo najteže trenutke. „Rešio sam da napišem knjigu baš onako kako sam tada pisao. Kao dvadesetogodišnjak koji ništa ne zna ni o pisanju, ni o ratu. Sada imam osećaj da će to biti jedina iskrena knjiga o bici, u kojoj ću pisati o velikim prijateljstvima, hrabrosti tih mladih vojnika,“ zaključuje Vladimir.
Ova autobiografska knjiga predstavljaće svedočanstvo o hrabrosti i nesebičnosti mladih boraca koji su se suočili s izazovima koje rat nosi. Vladimir Ilić želi da kroz svoje reči prenese istinu o prijateljstvu i solidarnosti među vojnicima, koji su se u najtežim trenucima oslanjali jedni na druge kako bi preživeli.
Sećanja na događaje iz 1999. godine i dalje su bolna za mnoge porodice koje su izgubile svoje najmilije. Svaka priča o hrabrosti i žrtvi dodaje težinu sećanju na one koji su dali život za svoju zemlju. Vladimirova namera da piše o tim trenucima može biti način da se održi uspomena na heroje koji su se borili za ono što su verovali da je ispravno.
Ratne traume često ostavljaju duboke ožiljke, ne samo na telu, već i na duši. Kako vreme prolazi, važno je da se ovakva sećanja ne zaborave, već da se prenesu novim generacijama. Knjiga Vladimira Ilića mogla bi postati važan deo te tradicije, koja će podsećati na žrtve, hrabrost i prijateljstvo u vremenima neizvesnosti.
Kroz svoje reči, Vladimir će pokušati da pruži uvid u realnost ratovanja, koja često ostaje skrivena od očiju šire javnosti. Njegova priča je podsećanje na to koliko je važno ceniti mir i slobodu, kao i na značaj zajedništva i podrške u teškim vremenima.
