Božanski nadaren pripovedač, tako su ga opisivali članovi švedske Akademije prilikom dodeljivanja Nobelove nagrade za književnost 2010. godine, koja je otišla u ruke Maria Vargasa Ljose, peruanskog pisca koji je preminuo u svom rodnom gradu Limi. Iako je veći deo svog života proveo u Španiji, njegova povezanost s domovinom nikada nije izbledela.
Godina 2010. bila je značajna jer je Ljosa, poznat širom sveta, dobio ovo prestižno priznanje u trenutku kada su njegova dela bila predmet široke debate i analize. Njegova književna karijera bila je obeležena kontraverzama i oštrim kritikama, ali i izuzetnom popularnošću. Kroz svoje delo uspeo je da predstavi raznolike likove i teme, dok je istovremeno ostao veran svojim idealima i verovanjima, često izazivajući javnost svojim stavovima.
Ljosa je oduvek verovao u snagu reči, smatrajući pisanje oblikom pobune i sredstvom za promenu istorije. Njegova Nobelova nagrada dodeljena je zbog „kartografije struktura moći i oštrih prikaza otpora, pobune i poraza“. Njegove reči oslikavale su unutrašnje i spoljašnje sukobe, a njegova dela su često odražavala turbulencije južnoameričkog kontinenta. Kao ključni predstavnik latinoameričkog „buma“, Ljosa je zajedno sa autorima kao što su Gabrijel Garsija Markes i Karlos Fuentes, drastično promenio književnu scenu.
Tokom svoje karijere, Ljosa je odražavao duh svog vremena, a njegovi romani su obuhvatali širok spektar tema, od političkih do ličnih. Njegov put od revolucionarnih šezdesetih do konzervativnih devedesetih bio je kompleksan, a u 1990. godini bio je kandidat za predsednika Perua, predstavljajući stranku centra-desnice. Iako nije uspeo da postane predsednik, taj neuspeh mu je omogućio da se posveti pisanju, a to je bila njegova prava sudbina.
Njegovo pisanje postalo je bogatije kada je otkrio humor, a roman „Avanture nevaljale devojčice“ označio je novo poglavlje u njegovom stvaralaštvu. Ljosa je istakao da je u gotovo svim njegovim delima ljubav bila prisutna, iako nije uvek bila dominantna tema. Njegova ljubavna iskustva takođe su oblikovala njegov rad, od rane ljubavi sa „tetkom Hulijom“, do braka sa Patrisijom Ljosom, koji je trajao skoro dve decenije.
Osim književnosti, Ljosa je bio veoma angažovan u političkim pitanjima. Tokom devedesetih godina, dok je Srbija prolazila kroz teške trenutke, Ljosa je izrazio podršku intelektualcima i novinarima koji su se borili za slobodu mišljenja. Njegova poseta Beogradu ostavila je snažan utisak na njega, a njegov stav o Srbiji ostao je pozitivan. Ipak, nije izostavio da kritikuje NATO zbog bombardovanja 1999. godine, izražavajući svoje stavove o nepravdi i lažnim vestima.
U svojim kasnijim godinama, Ljosa je nastavio da piše i govori o važnosti istine i integriteta u novinarstvu, navodeći kako najviše laži dolaze od vlasti i moćnika. Njegova sposobnost da prepozna i prizna sopstvene greške bila je znak njegove intelektualne hrabrosti.
Mario Vargas Ljosa ostaje upamćen kao jedan od najvećih pisaca 20. veka, čije reči i dalje žive kroz njegova dela. Njegova sposobnost da kombinuje lična iskustva sa širim društvenim i političkim kontekstom činila ga je jedinstvenim u svetu književnosti. Ljosa je preminuo, ali njegova ostavština će nastaviti da inspiriše brojne generacije čitalaca i pisaca. Njegova dela, bogata emocijama i dubokom analizom ljudske prirode, ostvaju trajni uticaj na književni svet i šire.
