Gošća nove epizode video serijala Tanjug Reflektor bila je glumica Mina Lazarević, koja je sa zadovoljstvom najavila svoj koncert filmske muzike koji će se održati 15. februara u Kolarčevoj zadužbini, povodom obeležavanja 30 godina svoje karijere. Ovaj događaj predstavlja značajan trenutak za Lazarević, koja je istakla da joj je prvi koncert bio 2009. godine u Domu sindikata, kada ju je pratio orkestar „Stanislav Binički“.
Lazarević je naglasila koliko je njen bend sada blizak, ističući da manje članova omogućava bolju komunikaciju na sceni. „Svi se znamo jako dugo i mnogo dobro se provedemo svaki put“, rekla je ona, naglašavajući važnost međusobnog razumevanja i povezanosti sa muzičarima.
Govoreći o svom repertoaru, Lazarević je istakla da se lista pesama često menja, čak i tokom samog nastupa. „Zavisi od povoda, od publike. Ne znam da li to nazovem filmski koncert ili filmsko veče. Uvek malo komuniciram s publikom, ima kad-kad i poezije. Ima svega i svačega“, navela je.
Jedna od pesama koju će izvesti na koncertu biće i „Woman in Love“ Barbare Streisand, a Lazarević je dodala da se divi ovoj američkoj umetnici. „Jednu ću pevati ja, jednu Nataša Radovanović, moja draga gošća – naravno, nezaobilazna ‘Woman in Love’ i ‘The Way We Were’ iz istoimenog filma sa Robertom Redfordom“, otkrila je.
U razgovoru o svom pevanju, Lazarević je ukazala na važnost odmora za glas, ističući da je to ključno za regeneraciju. „Svako ko je imao problema sa glasom došao je pre ili kasnije do toga da mora da se naspava. Nijedan lek, narodni, medicinski, ne pomaže glasu koliko odmor da se regeneriše“, ocenila je ona.
Povodom obeležavanja tri decenije svoje karijere, Lazarević se osvrnula na svoje muzičko nasleđe i istakla da je njen otac, dirigent Ljubiša Lazarević, bio očajan kada je odlučila da se posveti glumi umesto muzici. „Ne mislim da to može da se baci i da može da propadne. To se negde taloži u nama i izađe negde kroz nešto drugo“, naglasila je.
Kada je prvi put stala na scenu, Lazarević je doživela osećaj koji se ne može uporediti ni sa jednim ranijim nastupom. „To je bio takav osećaj koji nije mogao da se meri ni sa jednim nastupom klavirskim… Potpuno nov osećaj za mene i ja sam znala da je to – to“, priseća se.
Lazarević je takođe istakla da je muzički pozorišni žanr bio deo njenog odrastanja, s obzirom na to da je njen otac radio u Pozorištu na Terazijama. „Žao mi je što još uvek nema svesti o tome da je za mjuzikl potrebna škola“, naglasila je, dodajući da se mora stvoriti svest o potrebnoj pripremi za ovaj oblik umetnosti.
Pored toga, ona je ukazala na važnost motivacije među mladim kolegama koji se bave glumom. „Svima nam fali neki segment, ili nije igrač, a dobro peva, ili je završio baletsku školu, ali je tanak pevački“, navela je, ističući potrebu za razumevanjem i pripremom u ovoj oblasti.
Lazarević je zaključila da je poziv glumca izazovan i zahteva stalnu posvećenost. „To su sve stvari koje treba preispitivati, odnosno motivaciju. I posle više ništa nije teško, jer to je maraton koji treba da traje 30, 40, 60 godina, koliko nam se dozvoli“, poručila je na kraju.
