Princeza Jelisaveta Karađorđević nedavno je dala intervju za Tanjug u kojem je govorila o svom ocu, knezu Pavlu Karađorđeviću, i njegovom mestu u istoriji Jugoslavije. Ona je istakla da već 30 godina radi na rehabilitaciji njegovog imena u javnosti, naglašavajući njegovu posvećenost zemlji i narodu. Prema njenim rečima, knez Pavle je bio lider koji je želeo da spasi Jugoslaviju od rata i okupacije, ali je nažalost bio proglašen izdajnikom.
Knez Pavle je postao knez-namesnik nakon ubistva kralja Aleksandra 1934. godine i suočio se s teškim odlukama u martu 1941. godine kada je Jugoslavija pristupila nacističkom Trojnom paktu. Jelisaveta je izjavila da je njen otac delovao najbolje što je mogao s obzirom na okolnosti i istakla je da su Englezi urgirali da Jugoslavija uđe u Drugi svetski rat, što je dovelo do vojnog puča i kasnije ratnih stradanja.
U svojoj autobiografskoj knjizi „Tamo daleko“, Jelisaveta opisuje svoje odrastanje u izgnanstvu, koje je započelo nakon vojnog puča 1941. godine. Odrasla je u Keniji, gde su njena porodica i ona proveli mnogo godina daleko od domovine. Istakla je da je ta trauma bila teška za nju kao dete i da su se sećanja na život u izgnanstvu, uključujući svakodnevni susret sa divljim životinjama, duboko urezala u njen um.
Ona je takođe izrazila nezadovoljstvo načinom na koji se istorija Jugoslavije predaje u školama, smatrajući da deca ne uče pravu istinu o događajima između dva svetska rata. „Znači, deca ne uče ono što bi trebalo o istoriji, to je šokantno“, rekla je.
Pored toga, Jelisaveta je govorila o svojim vezama s britanskom kraljevskom porodicom, otkrivajući da je u prijateljskim odnosima s kraljem Čarlsom III. Priznala je da je kraljica Elizabeta II učinila veliku gestu kada je njen brat Nikola poginuo 1954. godine, tražeći od policije da istraži okolnosti njegove smrti.
Karađorđević je takođe podelila svoja iskustva iz života u Sjedinjenim Američkim Državama, ističući da je poznavala predsednika Džona Kenedija, koji je bio veoma informisan o istoriji Jugoslavije i interesovao se za njen život. „Obično su Amerikanci nezainteresovani za istoriju, ali on je znao sve o istoriji“, rekla je.
Ona se prisetila i svog povratka u Beograd 1987. godine, kada je prvi put dobila vizu za ulazak u Jugoslaviju, što je, kako je istakla, bio veliki šok. „Nisam prestala da plačem 24 sata. Toliko je bio veliki šok, da se vratim, da osetim tlo ispod nogu“, kazala je.
Karađorđević je takođe komentarisala svoj osećaj pripadnosti, ističući da iako se oseća povezano s različitim kulturama, nigde se ne oseća potpuno kao kod kuće. Njena želja da se vrati u Srbiju i Jugoslaviju bila je snažna, a sada, kada je to postalo moguće, oseća se srećno zbog ljubavi i podrške koju je dobila od naroda.
Na kraju, Jelisaveta Karađorđević je naglasila važnost očuvanja sećanja na istoriju i značaj svog oca, kao i veze sa drugim zemljama, posebno sa Britanijom. Njena borba za rehabilitaciju kneza Pavla i dalje traje, a njen cilj je da se u javnosti prepoznaju njegove zasluge i doprinosi Jugoslaviji.
