Josip Broz Tito, doživotni predsednik SFRJ i vođa Komunističke partije Jugoslavije, bio je poznat po svojim ateističkim stavovima. Međutim, njegova supruga Jovanka, koja je potekla iz porodice sa 17 sveštenika Srpske pravoslavne crkve, uspela je da ga upozna sa značajem vere. Ova promena u njegovom razmišljanju dovela je do značajne finansijske pomoći Pećkoj patrijaršiji, koja je bila centar srpske duhovnosti.
Milan Šarac, reditelj i scenarista, bio je dugogodišnji prijatelj Jovanke i prisetio se jednog važnog trenutka. Tokom posete Kosovu i Metohiji, Jovanka je savetovala Titu da pomogne manastiru, na šta je on odgovorio: „Nema problema, drugarice Jovanka.“ Tito je tada donirao 80.000 dinara za nabavku zvona, što je u to vreme bila značajna suma.
Preminula igumanija pećka, Fevronija, u jednom intervjuu izjavila je da je Tito dva puta posetio Patrijaršiju. Prvi put je došao sa Jovankom 1967. godine, kada su zajedno ulazili u crkvu i razgledali freske i ikone. Tokom druge posete, Tito je došao sam i nije ulazio u crkvu. Ovaj trenutak je ostavio dubok utisak na sve prisutne, a Jovanka je pitala patrijarha Germana koji je razlog Titovog dolaska. Patrijarh joj je odgovorio: „Svakome se, jednom, otvore vrata na putu pokajanja.“
Jovanka je poštovala pravoslavne običaje i bila je religiozna, iako nije smela da pokaže svoju veru u to vreme. U vili „Bor“ na Dedinju, pored Titove biste od mermera, čuvala je ikonu Belog anđela. Milan Šarac otkriva da je Jovanka imala posebno poštovanje prema mitropolitu crnogorsko-primorskom Amfilohiju. Obožavala ga je i često je pričala o njemu, a Šarac je pomogao da se njih dvoje sretnu. Tokom tog susreta, Jovanka je bila presrećna i gledala ga je sa divljenjem. Izrazila je želju da joj on služi opelo na sahrani, a kada je bila u bolnici, poručila je da ga mnogo voli.
Mitropolit Amfilohije nije bio u Srbiji kada je Jovanka preminula, ali je godinu dana kasnije, uz pomoć Šarca, služio pomen u Kući cveća. Ova veza između Jovanke i pravoslavlja osvetljava složenu prirodu njenog odnosa sa verom, posebno u kontekstu njenog braka sa Titom, koji je bio poznat po svojim ateističkim stavovima.
Priča o Jovanki i Titu može se shvatiti kao odraz šireg kulturnog i političkog konteksta vremena u kojem su živeli. Dok je Tito predvodio zemlju kao vođa koji je često negirao religiju, Jovanka je kroz svoje nasleđe i lična uverenja uspela da unese elemente duhovnosti u njegov život. Njena sposobnost da ga približi pravoslavlju i važnosti vere ukazuje na složenost ljudskih odnosa i njihovu sposobnost da prevaziđu ideološke razlike.
Ova priča takođe otvara pitanja o mestu religije u političkom životu, posebno u kontekstu socijalizma i ateizma. Tito je, uprkos svojim stavovima, pokazao da je moguće imati otvoren um kada je reč o duhovnosti, dok je Jovanka svojim delovanjem naglašavala značaj vere u životima pojedinaca i društava.
U današnjem svetu, gde se često suočavamo s izazovima vezanim za religiju i politiku, njihova priča može poslužiti kao podsetnik o važnosti razumevanja i tolerancije. Bez obzira na različite poglede na veru, ljudske veze i emocije ostaju snažne i mogu prevazići razlike koje nas dele.
