Na današnji dan, 19. aprila 1867. godine, na platou Kalemegdana, odigrala se scena koja je zauvek ušla u istoriju Srbije. U svečanom činu, turski izaslanik Ali Riza-paša predao je knezu Mihailu Obrenoviću ključeve Beograda. Ovaj simbolički gest označio je kraj višedecenijske osmanske vojne prisutnosti u zemlji i bio je rezultat dugotrajnog procesa borbe za autonomiju Srbije unutar Osmanskog carstva.
Do tog trenutka, Beograd i nekoliko drugih ključnih gradova, kao što su Šabac, Smederevo i Kladovo, još uvek su imali turske posade, iako je Srbija već imala određenu unutrašnju samoupravu. Predaja ključeva značila je povlačenje turske vojske iz srpskih gradova, ali i snažnu potvrdu državnosti Srbije na međunarodnom planu. Na zidinama Beogradske tvrđave tog dana zavijorile su dve zastave – osmanska i srpska – kao znak kompromisa i poštovanja prema simbolima tadašnjih odnosa. Bio je to jedan od poslednjih trenutaka kada se turski barjak vijorio nad Beogradom.
Knez Mihailo, koji je bio vizionarski i odlučan u svojoj nameri da Srbiju oslobodi svih ostataka turske kontrole, iskoristio je ovaj događaj da dodatno ojača državne institucije i diplomatski položaj Srbije. Njegova politika dobila je jasnu potvrdu i podršku naroda, a unutrašnja i spoljna politika otvorila su put kasnijem sticanju pune nezavisnosti, koja će uslediti na Berlinskom kongresu 1878. godine.
Predaja ključeva Beograda 1867. godine ostaje duboko urezana u kolektivno sećanje naroda. Ovaj trenutak obeležava prelaz između prošlosti i budućnosti, između robovanja i slobode. Danas, na Kalemegdanu, gde se i dalje mogu osetiti tragovi prošlih vekova, ovaj događaj simbolizuje trijumf državotvornosti, upornosti i diplomatske mudrosti. Srbija tog dana nije dobila samo ključeve Beograda – već ključeve svoje budućnosti.
Mihailo Obrenović, rođen 16. septembra 1823. godine u Kragujevcu, bio je sin kneza Miloša Obrenovića i kneginje Ljubice. Prvi put je stupio na srpski presto 1839. godine, nakon smrti starijeg brata Milana, ali je zbog političkih previranja i pritiska opozicije zbačen već 1842. godine i otišao u izgnanstvo. Na vlast se vratio 1858. godine, posle abdikacije kneza Aleksandra Karađorđevića, čime je obnovljena dinastija Obrenović.
U svom drugom mandatu (1858–1868), knez Mihailo se pokazao kao mudar i odlučan državnik. Posvetio se modernizaciji Srbije, jačanju državnih institucija i – najznačajnije – oslobađanju zemlje od turske vojne prisutnosti. Uveo je prve ozbiljne reforme u vojsci, državnoj upravi i zakonodavstvu, i smatra se jednim od najznačajnijih srpskih vladara 19. veka.
Nažalost, Mihailo je tragično stradao u atentatu 10. juna 1868. godine u Košutnjaku, zajedno sa rođakom Katarinom Konstantinović. Atentat je ostao obavijen misterijom, a njegova smrt ostavila je dubok trag u srpskoj istoriji. Njegova vizija i trud za oslobađanjem Srbije od turske dominacije ostavili su neizbrisiv trag u kolektivnoj svesti naroda.
Ovaj događaj iz 1867. godine i dalje se obeležava kao simbol srpske borbe za slobodu i nezavisnost. Danas, sećajući se tog značajnog dana, Srbija nastavlja da gradi svoju budućnost, oslanjajući se na lekcije iz prošlosti i snagu svog naroda. Ključevi Beograda koje je knez Mihailo primio postali su simbol otpora i nade, a i dalje inspirišu generacije da teže ka boljoj budućnosti.
