Ljubomir Simović, jedan od najznačajnijih srpskih književnika i akademik SANU, preminuo je noćas u Beogradu. Poznat po svojoj skromnosti i povučenosti kada je reč o privatnom životu, Simović je ostavio neizbrisiv trag u srpskoj književnosti.
Rođen je 2. decembra 1935. godine u Užicu, gde je završio osnovnu i srednju školu. Studije je nastavio u Beogradu, gde je diplomirao na Filološkom fakultetu, na grupi za istoriju jugoslovenske književnosti i srpskohrvatski jezik. Tokom studija, uređivao je kultni studentski časopis „Vidici“, a kasnije je radio kao urednik u kulturnoj redakciji Radio Beograda.
Od 1994. godine, Ljubomir Simović je bio redovni član Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU). Iako je najveći deo života proveo u prestonici, Simović nikada nije prekinuo svoju vezu sa rodnim Užicem. Vreme je delio između Beograda i male kuće u šumi blizu Užica, gde se povlačio kako bi pisao i promišljao u tišini, daleko od gradske buke.
„Tišina mi je neophodna. Bez nje, ne mogu ni da mislim, a kamoli da pišem“, izjavio je jednom prilikom u retkom intervjuu. Ljubomir Simović retko se pojavljivao u javnosti, nije pričao o privatnom životu i nikada nije jurio svetla reflektora. Ipak, njegovo prisustvo u srpskoj književnosti bilo je moćno i postojano – baš poput šume u kojoj je stvarao.
Njegovo stvaralaštvo duboko je prožeto motivima prirode, tradicije i istorije, što se jasno vidi u brojnim pesmama, dramama i esejima koje je napisao. Među najpoznatijim delima izdvajaju se drame „Hasanaginica“, „Čudo u Šarganu“, kao i zbirke poezije koje se i danas čitaju s divljenjem.
Njegova drama „Hasanaginica“ postala je jedno od temelja moderne srpske drame. Tematski, delo se bavi sudbinom žene, društvenim normama i pitanjima ljubavi i odanosti, a njenim likovima daje duboku unutrašnju snagu. Ova drama istražuje složene odnose između muških i ženskih likova, postavljajući pitanja o pravima i slobodama, ali i o tradiciji i njenim ograničenjima.
Simović je bio i scenarista, često je radio u pozorištu i filmovima. Njegov dramaturški rad se ističe po složenosti likova i dubokim etičkim pitanjima koja postavlja kroz likove i dijaloge. Njegova umetnost nikada nije bila površna; naprotiv, ona je zahtevala od publike da razmišlja, preispituje i oseća.
Njegove zbirke poezije su takođe ostavile dubok uticaj na čitalačku publiku. Njegov stil je karakterističan po jednostavnosti izraza, ali i po dubini misli. U svojoj poeziji, Simović često koristi slike prirode i svakodnevnog života kako bi prenio složene emocije i filozofske misli. Njegova sposobnost da uobliči lične i univerzalne teme u stihove je ono što ga čini jednim od najcenjenijih pesnika.
Simović je takođe bio poznat po svom angažmanu u očuvanju srpske kulture i jezika. Aktivno je učestvovao u različitim inicijativama koje su se bavile promocijom srpske književnosti i umetnosti, a njegov rad u SANU doprineo je jačanju književne zajednice.
Na kraju, Ljubomir Simović ostavlja za sobom bogato nasleđe koje će trajati generacijama. Njegova dela će se čitati i proučavati, a njegov uticaj na srpsku književnost će ostati neizbrisiv. U svetu koji se stalno menja, njegov glas će ostati snažan podsetnik na značaj umetnosti i književnosti u oblikovanju ljudskog iskustva. Sa tugom se opraštamo od ovog velikana, ali se njegov duh nastavlja kroz njegove reči i umetnost koja će zauvek živeti.
