Stotine miliona ljudi u jugoistočnoj Aziji doživelo je razoran zemljotres magnitude 7,7 Rihtera 28. marta, čiji je epicentar bio blizu Mandaleja u Mjanmaru. Ovaj prirodni fenomen izazvao je velike razmere katastrofe, pri čemu su čitavi kvartovi bili uništeni za samo nekoliko sekundi. Prema zvaničnim podacima, broj poginulih premašuje 2.700, dok Američki geološki zavod procenjuje da bi konačan broj mogao dostići desetine hiljada, uz ekonomske gubitke koji se mere u milijardama dolara.
Jedan od ključnih faktora koji su doprineli razornim posledicama ovog zemljotresa je nedostatak adekvatnih mera zaštite od zemljotresa u građevinskim strukturama širom regiona. S obzirom na to da je energija oslobođena tokom ovog zemljotresa ekvivalentna stotinama nuklearnih eksplozija, jasno je da je reč o izuzetno ozbiljnoj situaciji.
Geolozi su objasnili da se ovaj zemljotres dogodio zbog geoloških procesa koji su počeli pre oko 45 miliona godina, kada je Indijska tektonska ploča udarila u Evroazijsku. Ova sudarajuća ploča nastavlja da se pomera, uzrokujući rasede koji oslobađaju energiju u obliku zemljotresa. Događaj 28. marta bio je rezultat specifičnog raseda poznatog kao Sagaing.
Svet prepoznaje nekoliko najtrusnijih mesta na planeti, među kojima su Japan, Indonezija, Čile, Kalifornija, Italija, Turska i Filipini. Ove regije su poznate po svojim aktivnim granicama tektonskih ploča koje se sudaraju, klize ili uvlače jedna ispod druge. Teorija tektonike ploča, koja je revolucionisala geologiju u 20. veku, identifikovala je ključne zone na Zemlji gde su kretanja najintenzivnija, što čini određena mesta izuzetno podložnim seizmičkoj aktivnosti.
Jedna od najpoznatijih seizmičkih zona je Pacifički vatreni prsten, koji okružuje Tihi okean i uključuje države kao što su Japan, Čile, Peru, Meksiko i Indonezija. Ova zona sadrži oko 90 procenata svih zemljotresa na planeti i 75 procenata aktivnih vulkana. Japan, koji leži na spoju četiri tektonske ploče, suočava se sa stalnim rizikom od jakih zemljotresa, uključujući onaj iz Tohokua 2011. godine, koji je izazvao cunami i nuklearnu katastrofu.
Indonezija, sa svojim više od 17.000 ostrva, takođe je podložna čestim zemljotresima i vulkanskim erupcijama, dok Čile, smešten na granici Južnoameričke i Nazca ploče, drži rekord za najjači zabeleženi zemljotres u istoriji – onaj u Valdiviji 1960. godine, magnitude 9,5.
U Sjedinjenim Američkim Državama, Kalifornija je poznata po rasedu San Andreas, koji je granica između Pacifičke i Severnoameričke ploče. Ovaj region doživljava desetine hiljada malih potresa godišnje, a očekuje se da će „Veliki potres“ pogoditi ovu regiju u narednim decenijama.
Italija, koja se nalazi na granici između Evroazijske i Afričke ploče, takođe je pogodna za česte zemljotrese. Ova zemlja beleži stotine potresa godišnje, uključujući razorne događaje poput onih u Akvili 2009. i Amatričeu 2016. godine. Turska, smeštena na Anatolijskoj ploči, suočava se sa brojnim razornim zemljotresima, uključujući onaj u Izmiru 1999. godine i nedavni u Kahramanmarašu.
Filipini, okruženi Pacifičkom, Evroazijskom i Indo-Australijskom pločom, takođe su izloženi visokom riziku od zemljotresa. Ove regije su podložne stalnim seizmičkim aktivnostima.
U Srbiji, prema rečima seizmološkinje Ane Mladenović, rizik od zemljotresa slične razorne moći kao onaj u Mjanmaru je minimalan. Mladenović ističe da su najbliža aktivna područja sudaranja između Jadranske mikro ploče i Dinarida, ali dodaje da ti zemljotresi ne mogu dostići slične magnituda. Građani Srbije, prema njenim rečima, ne moraju da brinu o ovakvim razornim potresima, barem ne u bliskoj budućnosti.
