Trinaestogodišnji Kosta Kecmanović, koji je prošle godine izvršio masovno ubistvo u Osnovnoj školi “Vladislav Ribnikar“ u Kovačici, nepsoredno pre zločina pretraživao je na internetu informacije o doživotnoj kazni zatvora u Srbiji. Kecmanović je nakon hapšenja istražiteljima rekao da je mislio da će odgovarati za zločin koji je počinio, te da je želeo da sazna kakva ga kazna očekuje. Dodatno je zastrašujuće što mu je bilo važnije da li će završiti u zatvoru nego što je brinuo o žrtvama koje je ubio.
Prema važećem zakonu, Kecmanović kao trinaestogodišnjak nije krivično odgovoran, niti može odgovarati iako je u međuvremenu napunio četrnaest godina. Iako se sumnjalo da je namerno počinio zločin pre nego što je postao krivično odgovoran, on je izjavio da nije znao za zakon, ali se interesovao za moguću kaznu ukoliko bi ubio decu.
Kosta je iz kuće uzeo očeve pištolje i njima usmrtio devetoro svojih vršnjaka i čuvara škole, nakon čega je mirno napustio školu, pozvao policiju i priznao delo. U prvom trenutku nije bio svestan da je ubio nekoga, ali kasnije je shvatio šta je učinio. Iako se nije pokajao niti izrazio žaljenje za žrtve, tvrdio je da je bio motivisan time što je bio šikaniran i odbačen, te da mu deca nisu bila prijatelji. Ideju za zločin navodno je dobio gledajući dokumentarnu seriju o masovnim ubistvima u školama.
Ovaj tragični događaj potresao je celu zajednicu i izazvao različite reakcije javnosti. Iako je Kecmanović mlađi od četrnaest godina i ne može odgovarati po krivičnom zakonu, postavlja se pitanje o odgovornosti i posledicama ovakvih dela. Roditelji žrtava, kao i cela školska zajednica, traže pravdu i traže da se preduzmu mere kako bi se ovakvi incidenti sprečili u budućnosti.
Istražitelji i stručnjaci za mentalno zdravlje rade na utvrđivanju motiva i okolnosti koje su dovele do ovog tragičnog događaja. Kecmanovićeva pretraga na internetu o kazni zatvora ukazuje na dublje probleme u njegovom ponašanju i mentalnom stanju, te je važno da se pruži odgovarajuća podrška i lečenje kako bi se sprečile slične situacije u budućnosti.
Ovaj slučaj postavlja i pitanje o odgovornosti roditelja, škole i društva u celini u sprečavanju nasilja među mladima i pružanju podrške deci koja se suočavaju sa problemima. Potrebno je raditi na prevenciji nasilja, edukaciji o mentalnom zdravlju i stvaranju sigurnog okruženja za decu i mlade.
Kecmanovićevo ponašanje i postupci su šokirali javnost i pokazali koliko je važno prepoznati znakove upozorenja i pružiti pomoć osobama koje su u krizi. Nadamo se da će ovaj tragični događaj poslužiti kao podsetnik da je prevencija nasilja i briga o mentalnom zdravlju mladih od ključnog značaja za bezbednost i dobrobit celog društva.
