Ubistvo koje je pokrenulo lavinu zločina u Beogradu devedesetih godina dogodilo se pre 35 godina u čuvenoj diskoteci „Nana“ na Senjaku. Naime, 23. marta 1990. godine, tridesettrogodišnji Andrija Lakonić, poznatiji kao Laki, ubijen je u ovom popularnom noćnom klubu. Ovaj zločin ostao je nerasvetljen do danas, a različite verzije događaja koje su se pojavile tokom godina često su se sukobljavale, ne samo u vezi sa samim zločinom, već i sa identitetom ubice i oružjem koje je korišćeno.
Na prvi pogled, ubistvo Lakonića nije imalo direktne veze sa događajem koji se odigrao krajem marta 1990. godine, kada je ubijen albanski emigrant Enver Hadri u Briselu. Međutim, pucnjava u „Nani“ otvorila je krvavu seriju sukoba između republičke i savezne policije, kao i razotkrila sumnjive veze između bezbednosnih službi i kriminalnog podzemlja.
Lakonić je bio poznat kao „žestoki momak“ u Beogradu, boksovao je i kretao se u društvu tadašnjih kriminalaca. Njegova bliska prijateljstva s Veselinom Vukotićem i Darkom Ašaninom, takođe poznatim u podzemlju, bila su predmet spekulacija da su njih trojica bili uključeni u tajne poslove jugoslovenske državne bezbednosti protiv neprijateljske emigracije. Postojale su sumnje da su upravo oni odgovorni za ubistvo Hadrija.
Prema jednoj od verzija, u noći između 22. i 23. marta 1990. godine, trojica prijatelja su se sastala u klubu „Nana“. Sukob je izbio između Vukotića i Lakonića, nakon čega je usledila pucnjava. Prema nekim izvorima, Ašanin se predao policiji sa pištoljem koji je korišćen u likvidaciji Hadrija. Druga verzija govori o sukobu zbog devojke i o tome da je Lakonić pogođen sa dva hica iz različitog oružja. Treća verzija, koja se temelji na policijskim izjavama, navodi da je pucnjava usledila 24 sata kasnije, a da je Ašanin bio ubica, iako su dokazi nestali tokom uviđaja.
Istraga ubistva u „Nani“ brzo je postala predmet skandala unutar policijskih struktura. Inspektor Miroslav Bižić, koji je prvi stigao na mesto zločina, bio je povezan sa Lakonićem, a tokom istrage pronađeni su pasoši sa njegovim fotografijama, ali različitim imenima. Ubrzo nakon ubistva, Ašanin je uhapšen, ali je optužnica bila zasnovana na konfuznim izjavama, a on je negirao bilo kakvu krivicu. Dva pištolja koja su se pominjala kao oružje zločina nikada nisu bila pronađena.
Tokom suđenja, javnost je saznala za duboke korupcijske veze između gradske policije, savezne policije i državne bezbednosti. Navodno, po nalogu tadašnjeg političkog lidera, formirana je frakcija koja se bavila obračunima sa emigracijom, a koja je uključivala i Lakonića i njegove prijatelje. Iako je Ašanin oslobođen u oktobru 1990. godine, sudski proces je otkrio brojne nepravilnosti u istrazi.
Kao posledica ubistva u „Nani“, događaji iz 1993. godine, kada su pripadnici republičkog MUP-a upali u zgradu Saveznog MUP-a i zaplenili arhivu, označeni su kao ključni trenutak u sukobu između različitih policijskih struktura. Ove tenzije su dovele do raspada savezne policije, dok je MUP Srbije uspeo da preuzme kontrolu nad gradskom policijom.
Iako su Ašanin i Bižić kasnije postali žrtve zločina, ubistvo Lakonića ostalo je nerazjašnjeno, a spekulacije o njegovom ubici i dalje traju. Vukotić je kasnije bio osuđen u odsustvu zbog Hadrijevog ubistva, ali dokazi nikada nisu potkrepljeni. Ova situacija stvara dodatni misterij oko događaja u „Nani“ i njegovih posledica na srpsko društvo i bezbednosne strukture.
