Ansambl „Renesans“, poznat po izvođenju rane muzike srednjeg veka, renesanse i baroka, obeležava pola veka postojanja. Jedan od njegovih osnivača, Ljubomir Dimitrijević, profesor i muzički pedagog, postao je simbol ovog ansambla. Njegova muzička karijera obuhvata mnogo više od samog ansambla, ali je upravo kroz njega najprepoznatljiviji.
Dimitrijević, fasciniran flautom od detinjstva, svira dvadesetak različitih instrumenata. Na muzičke nastupe nosi dva kofera, kako bi mogao da ponese sve svoje instrumente. Njegovo izvođenje muzike, koja pokriva period od 12. do 19. veka, smatra svetinjom, naglašavajući da nijedno moderno čudo tehnologije ne može zameniti uživo iskustvo.
U razgovoru za 24sedam, Dimitrijević se osvrnuo na to kako je muzika danas postala prekomerno bučna. On tvrdi da tradicija i modernost ne moraju biti u sukobu. Postavlja pitanje koliko smo svesni moći muzike u našim životima i da li znamo da je slušamo. Mnogi ljudi, iako uživaju u muzici, nisu svesni njene duboke snage.
Prema njegovim rečima, muzika je danas prisutna svuda i često služi kao pozadinska buka. U prošlim vekovima, muzika se mogla čuti samo uživo, što je činilo njen značaj mnogo većim. „Previše muzike je svuda, da smo postali razmaženi i često je ne primećujemo“, naglašava on.
Dimitrijević citira Hermana Hesea, koji u svom delu „Igra staklenih perli“ tvrdi da je jedan od znakova propadanja društva kada muzika postane bučna. U prošlosti, muzika je bila umetnički doživljaj, dok je danas često samo pozadina nekih aktivnosti. „Ljudi više gledaju nego što slušaju muziku“, dodaje.
On savetuje kako se zapravo sluša muzika: zatvorite oči, prepustite se zvuku i zaboravite na sve što vas ometa. Ovaj način slušanja, prema njegovim rečima, predstavlja izazov u današnjem užurbanom svetu.
Dimitrijević se dotakao i teme tradicionalnosti i savremenosti. Kaže da, iako postoji nesuglasje između ta dva koncepta, nešto što traje 500 godina sigurno će biti relevantno i nakon 600 godina. „Trudimo se da prikažemo tradiciju na autentičan način, ali i da dodamo savremene elemente kako bismo privukli publiku“, objašnjava.
Govoreći o repertoaru ansambla, on ističe da se bavi srednjovekovnom srpskom i starom vizantijskom muzikom. Nažalost, mnogo toga iz prošlosti nije sačuvano, ali tragovi su ostali, što omogućava rekonstrukciju nekih aspekata te muzike. „Reakcije publike su uvek pozitivne kada im se pristupi iskreno i posvećeno“, ističe on.
Dimitrijević otkriva da je njegova ljubav prema flauti počela kada je bio dete. Prvo je čuo zvuk flaute kroz zid, a zatim se odlučio da je svira. „Flauta je instrument koji povezuje ljude svih kultura“, zaključuje.
Na kraju, on deli poruku o ljubavi, verujući da je to ono što nas pokreće. U svetu gde mržnja često prevladava, muzika nam pruža mogućnost da izražavamo svoje emocije i povežemo se s drugima. „Svaki dan može biti Vaskrs, ako ga pravilno doživljavamo“, poručuje Dimitrijević, naglašavajući važnost ljubavi i zajedništva u svakodnevnom životu.
