Bliži nam se najradosniji hrišćanski praznik, a staru srpsku tradiciju i običaje čuvaju i poštuju i mlade domaćice. U čačanskom naselju Ljubić, u domu porodice Nikolić, od ranog jutra vlada radna atmosfera. Mami Marijani najveća pomoć je trogodišnja kćerka Đurđina.
Marijana ističe da se trude da očuvaju stare običaje koje je ona naučila od svoje bake i majke, a sada ih prenosi i svojoj ćerki. „Naravno, obojili smo prvo jaje koje će nam u narednih godinu dana biti Čuvarkuća,“ kaže Marijana. Tradicionalno, farbanje se započinje crvenom bojom i lukovinom, a zatim se prelazi na kreativnije tehnike kao što su dekupaž, bojenje u pirinču, uvijanje u čarape i stare džakove. Ova jaja postaju prava mala umetnička dela, a ove godine farbanje je dobilo i neobično pojačanje – nojevo jaje.
Marijana objašnjava da je farbanje nojevog jajeta bio pravi izazov. „Sat i po vremena kuvamo nojevo jaje, i to od trenutka kada provri. Da bi primilo boju, moralo je da stoji najmanje pola sata u farbi. Ipak, uspeli smo i baš sam ponosna,“ dodaje ona. Ovo je prvi put da su u njihovoj kući farbala jaja ovako nesvakidašnjih dimenzija.
Nojevo jaje, koje prosečno teži oko 3 kilograma, zaista je neobično. „Kad ga držite u rukama, kao da držite malu lubenicu,“ opisuje Marijana, dodajući da su uspeli da ga oboje i ukrase kao pravo vaskršnje jaje. U ovom kreativnom procesu učestvuje i mala Đurđina, najmlađa članica porodice, koja sa velikim oduševljenjem boji jaja, iako, kako kaže Marijana, „više boji jaja od stiropora nego prava.“
Marijana smatra da je važno da Đurđina na vreme uči o značaju praznika i porodičnim vrednostima kako bi, kada poraste, znala da ceni prave vrednosti i čuva tradiciju. „Jedva čeka da se kuca za Vaskrs,“ smeje se Marijana.
U domu Nikolića tradicija se ne zaboravlja, ali se i hrabro nadograđuje novim idejama. Nojevo jaje je dobilo svoje mesto kao simbol praznične topline, radosti i stvaralaštva. Na najradosniji praznik, ova nojeva jaja naći će se na trpezi osvećenja hrama Hristovog Vaskrsenja, sagrađenog na visovima Ravne gore i Suvobora u selu Koštunići, gde će se okupiti vernici prvi put od njegove gradnje.
Porodica Nikolić svojim primerom pokazuje kako se tradicija može sačuvati i obogatiti savremenim pristupima. U vreme kada se mnogi običaji gube, ovakvi primeri podsećaju na važnost zajedništva, ljubavi i poštovanja prema nasleđu. U ovom kreativnom procesu, živeće duh praznika i porodične sreće, dok će svako ofarbano jaje nositi sa sobom priču o ljubavi i tradiciji koja se prenosi s generacije na generaciju.
U svetu gde su moderne tehnologije sve prisutnije, porodice poput Nikolića daju nadu da će stare vrednosti i običaji preživeti i u budućnosti, obogaćeni novim idejama i kreativnošću. Na kraju, farbanje nojevog jajeta nije samo umetnički poduhvat, već i simbol porodične ljubavi i povezanosti, koji će se sa ponosom prenositi na buduće generacije.
