U novoj predstavi Narodnog pozorišta pod nazivom „Centrala za humor“, Mladen Đorđević tumači lik Jovana Tanića, poznatog komičara iz Beograda, koji je tokom Drugog svetskog rata zajedno sa svojim kolegom Aleksandrom Cvetkovićem streljan zbog svog glumačkog angažmana. Ova predstava istražuje dilemu glumaca u okupiranom Beogradu – da li da nastave sa svojim poslom ili ne, a Tanić se odlučuje za humor kao način da pruži ljudima utehu u teškim vremenima.
„Prvi deo predstave je prilično komičan, jer izvodimo skečeve koje su oni igrali tokom rata. Trudimo se da se približimo njihovom načinu igranja, koristeći snimke i arhivske dokumente“, objašnjava Đorđević. Publika je pozitivno reagovala, iako su glumci imali kratak rok za pripremu predstave.
Tanić je verovao da ljudima u teškim vremenima treba pružiti radost i smeh, dok su neki drugi kolege, poput Ljubinke Bobić, odbili da igraju, smatrajući da ne mogu da se smeju dok narod pati. „Treba ponuditi radost baš sada, da osvetlimo ovaj mrak“, rekao je Tanić, koji nažalost nije preživeo svoje uverenje.
Jedna od zanimljivih činjenica je da su u Srbiji, posle rata, glumci streljani zbog svog rada, što se nije desilo nigde drugde na svetu. Njihov kolega Nikola Popović, koji je bio u ansamblu, postao je partizanski komesar i igrao ključnu ulogu u njihovom hapšenju, što ukazuje na ličnu osvetu i povređenu sujetu.
U predstavi se preispituje i fenomen malih pozorišta koja su tokom rata privlačila publiku. U jednom periodu, pozorište „Centrala za humor“ zabeležilo je čak 150.000 posetilaca u samo nekoliko meseci. Đorđević naglašava da su ti trenuci inspirativni za umetnost i da su ljudi želeli da se zabave, čak i kada je situacija oko njih bila teška.
On takođe ističe da je za glumce važno da razumeju i ljudske negativce, ali da je Tanić bio ekstreman u svojim stavovima. „Meni nije teško da branim Tanića jer je blizak mom razmišljanju“, dodaje Đorđević.
Predstava je značajna jer donosi istinsku priču o glumcima koji su igrali na daskama Narodnog pozorišta, a njihova sudbina je često zaboravljena. Đorđević smatra da je ovo neka vrsta spomenika za Tanića i Cvetkovića, koji su nažalost završili u masovnoj grobnici.
U razgovoru se dotakao i savremenih izazova sa kojima se suočavaju glumci. „Postavlja se pitanje gde je mesto glumcu u vreme društvenih i političkih kriza“, kaže Đorđević. On veruje da umetnici imaju moć da pruže važnu poruku i da se nastavi sa radom čak i u teškim vremenima.
Vraćajući se na Tanića, Đorđević naglašava da je njegova uloga u predstavi posebno važna jer se radi o istinitoj priči koja treba da bude poznata i mlađim generacijama. „Igrali su velike uloge i završili tragično. Ova predstava je prilika da se njihova priča ponovo ispriča“, kaže on.
U današnjem svetu, humor je i dalje neophodan, jer može da pomogne ljudima da prebrode teške trenutke. Đorđević veruje da smeh može otvoriti vrata za ozbiljnije teme i omogućiti ljudima da razmisle o važnim pitanjima. „Komedija može biti snažan alat za izražavanje istine“, zaključuje.
Ova predstava, kao i njen sadržaj, ne samo da oslikava istorijske okolnosti, već i pruža priliku za preispitivanje vrednosti umetnosti u savremenom društvu. U vreme krize, kada je neizvesnost sveprisutna, humor može biti svetlo koje vodi ka boljem sutra.
