Misteriozni lekar iz Zagreba, koji je postao poznat kao „mozak“ velike prevare, uspeo je da prevari mnoge Beograđane 1939. godine, a svi su se nadali da će pronaći rešenje za svoj večiti problem – opadanje kose. Ova afera, koja bi mogla da posluži kao inspiracija za krimi roman, obeležena je intrigama, prevarama i mnogim žrtvama, dok su novinari neumorno izveštavali o dešavanjima, pokušavajući da profitiraju na nesreći naivnih građana.
U središtu skandala bila je kompanija „Interkozma“, koja je putem oglasa u beogradskim novinama nudila preparate koji su navodno rešavali problem ćelavosti. Oglasi su se hvalili brojnim zahvalnicama od navodnih pacijenata, koji su tvrdili da su dobili bujnu kosu zahvaljujući ovom čudotvornom preparatu. Ove zahvalnice su često bile praćene fotografijama koje su prikazivale srećne korisnike sa sjajem u kosi, a koje su zapravo bile prevara.
Beograd je bio preplavljen pričama o ljudima koji su navodno povratili kosu, a među prevarenima su se našli i muškarci i žene svih uzrasta. Ubrzo nakon što su se prvi slučajevi prevara pojavili, istražni sudija Puniša Vešović i njegov tim su počeli da istražuju ovu aferu, koja je postala predmet medijskog interesovanja i senzacije u prestonici tadašnje Kraljevine Jugoslavije.
Istraga je pokazala da su prevaranti, predvođeni Vilkom Hegerom, koristili sumnjive metode da bi privukli kupce. Ljudi su slali svoje vlaske u analizu, nadajući se da će otkriti uzrok svog problema, ali su zapravo plaćali samo poštanske marke koje su bile čista zarada za Hegera i njegovu ekipu. Heger je uspeo da se prilično dobro uklopi u društvo bogatih i uticajnih, a njegovo ponašanje nije ukazivalo na to da se bavi prevarama.
Na kraju, istražitelji su otkrili da su oglasne zahvalnice koje su se pojavljivale u novinama često bile izmišljene, a mnogi ljudi koji su navodno iskusili čuda preparata nisu ni postojali. Ova situacija je izazvala dodatna pitanja o istinitosti reklamiranja i etici u marketingu, što je posebno aktuelno i danas, kada se slični modeli koriste za privlačenje potrošača.
Kako je istraga napredovala, otkriveno je da su prevaranti uspeli da iznude više od milion dinara (danas bi to bilo mnogo više) od lakovernog naroda. Tokom hapšenja i saslušanja, otkriveno je da su neki od oštećenih, iako su bili svesni prevara, i dalje pokušavali da se dokazuju i traže pravdu.
Osim toga, kako je afera postajala sve složenija, istražitelji su otkrili da su Heger i njegovi saradnici bili povezani sa Gestapom, što je dodatno zakomplikovalo situaciju. Iako su se inicijalno fokusirali na lažne lekove, otkriveno je da su prevaranti takođe bili uključeni u ilegalne finansijske transakcije i trgovinu poštanskim markama.
Tokom suđenja, Heger je izbegavao dolazak u Beograd, ostavljajući svoje advokate da se bore za njegovu odbranu. Međutim, policija je zatražila njegovo izručenje iz Francuske, gde se skrivao. U međuvremenu, mnogi prevareni potrošači su se okupljali ispred sudnice, nadajući se da će dobiti pravdu i nadoknadu za svoje gubitke.
Na kraju, afera „Interkozma“ ostavila je dubok trag u srpskoj javnosti, pokrećući pitanja o poverenju u medicinske preparate i reklamiranje. Slične prevarantske sheme i danas postoje, što ukazuje na to da je potrebna veća informisanost i pažnja potrošača. Dok su se u kafanama i frizerskim salonima i dalje prepričavale priče o prevari, Beograd je ostao mesto gde su se snovi o bujnoj kosi pretvorili u noćnu moru za mnoge.
