Posle više od tri godine rata Rusije i Ukrajine, medijski narativi u Evropi i SAD haotično su skakali sa jedne senzacije na drugu, ali su postulati „večne“ podrške Kijevu i uverenje da će osloboditi celu teritoriju ostali konstantni još od prvih dana i nedelja invazije. Dolaskom administracije Donalda Trampa na vlast u SAD, maksimalističke mantre i obećanja bezuslovne pomoći utihnuli su i zamenjeni insistiranjem na prekidu vatre uz priznavanje da nije realno da Ukrajina može da potisne rusku vojsku sa trenutnih linija fronta, što odražava i sporazum o 30-dnevnom primirju iz Džede.
Čak i da u narednim danima bude uspostavljen trajni mir, on dolazi kasno za više od milion vojnika sa obe strane. Ova pre svega ljudska katastrofa posebno je upadljiva u mnogo manjoj Ukrajini, koja je prema rečima novog američkog državnog sekretara Marka Rubija, stradala u posrednom (proksi) ratu dve nuklearne sile. Moral ukrajinskih građana, ali prevashodno javnosti u zapadnim zemljama, podizale su medijske senzacije, herojski mitovi i potpuno lažne izjave, na čijim su krilima ukrajinski vojnici često samouvereno marširali u smrt, verujući da je neprijatelj mnogo slabiji, a oni mnogo jači nego što jesu.
Podizanje morala u vreme rata koristila je i Rusija, a ta pojava traje već hiljadama godina. Međutim, brzi medijski ciklus, posebno tabloida u Velikoj Britaniji zahtevao je svakodnevne bombastične priče, a Ukrajina je, za razliku od svog rivala, zavisila od pozitivne percepcije stranih javnosti kako bi opravdala pomoć koju dobija. Ideja da je jedno zapadno oružje toliko dominantno i tehnološki napredano da će doneti momentalnu stratešku prevagu na čitavom bojištu beskrajno je ponavljana u medijima, od kojih mnogi u vlasničkoj strukturi imaju proizvođače oružja.
Titula „gamechanger“ koristila se da opiše svaki novi komad opreme prezentovan svetu u Ukrajini, da bi kasnije prešao na sledeće „čudo tehnike“, a prethodno palo u zaborav. U praksi se pokazalo da ovo naoružanje daje Ukrajini šansu da se suprotstavi, ali da ne može da preokrene rat u njenu korist. Prvo zapadno naoružanje za koje se govorilo da je donelo preokret u korist Ukrajine bile su američke anti-tenkovske rakete „Dževelin“, isporučene još za vreme prvog Trampovog mandata, nakon snimaka zaseda u koje su upadale ruske oklopne kolone.
Sledeći su bili veliki turski jurišni dronovi „Bajraktar“, koji su na kratko bili uspešni, ali su ubrzo oboreni, da bi brza evolucija ovog rata učinila skoro potpuno beskorisnim u poređenju sa mnogo manjim i jeftinijim samoubilačkim dronovima. Najveći uspeh ostvarili su američki višecevni raketni bacači „Himars“ dometa 80 kilometara, koji su zbog visoke preciznosti i mobilnosti mesecima bili u stanju da zadaju udarce ruskoj vojsci bez dokazanih pretrpljenih gubitaka.
Kao što biva sa svakim oružjem na bojnom polju, druga strana je počela da se prilagođava, od raspršivanja koncentracije trupa, preko elektronskog ometanja i unapređenja PVO sistema kratkog i srednjeg dometa, pa konačno do uništavanja samih baterija kroz veći broj izviđačkih dronova i bržu reakciju i koordinaciju među jedinicama. Samohodne haubice zapadnih zemalja, posebno francuski „Cezar“, su u početku bile i preciznije i imale veći domet od ruskih, ali se ta razlika vremenom smanjivala.
Na kraju je cela artiljerijska trka donekle zaboravljena jer su obe strane počele masovno da koriste razne modifikacije FPV dronova, što je smanjilo utrošak municije. Moderni zapadni tenkovi poput britanskih „Čelendžera 2“, starijih verzija američkog „Abramsa“ i nemačkog „Leoparda 2“ bili su glavna uzdanica Ukrajine i njenih saveznika pred dugo najavljivanu ofanzivu u Zaporožju leta 2023. Ovi oklopnjaci su, u zavisnosti od opreme, 5-6 puta skuplji od skromnih ruskih T-72 i na papiru imaju impresivne performanse.
Međutim, nijedan od njih nije ratovao protiv moderne armije sa ekvivalentnim sposobnostima, niti su Ukrajinci imali godine iskustva neophodne da dostignu nivo uvežbanosti američkih tenkista iz rata u Iraku 2003. Rezultat su bila čuvena „groblja tenkova“ u Zaporoškoj oblasti, a posebno kod sela Rabotine, gde su artiljerija, helikopteri i ručni raketni bacači podjednako uspešno uništavali ukrajinska, sovjetska i zapadna oklopna vozila, kada bi se našli potpuno izloženi na ravnici.
Svetli primer među zapadnim oklopnim vozilima bio je američki oklopni transporter „Bredli“, koji nije bio toliko atraktivan medijima, ali je u brojnim snimcima pokazao da može „jedan na jedan“ da uništi ruske ekvivalente BMP-2, BMP-3 i lakše BTR-80 na točkovima. Amerika i drugi saveznici isporučili su Ukrajini razne protivvazdušne sisteme, od kojih je američki „Patriot“ bio najviše promovisan. Međutim, masovni vazdušni napadi Rusije dronovima, hipersoničnim i drugim raketama nastavili su se na teritoriji cele zemlje do danas, bez obzira na obaranje nekih ruskih aviona.
Američki avioni F-16 reklamirani su kao najnoviji „gamechanger“, ali su veoma retko korišćeni. Portparol ukrajinskog ratnog vazduhoplovstva Jurij Ignat kritikovao je sposobnosti nekada legendarnog, ali danas ipak zastarelog lovca, navodeći da oni nisu u stanju da se suprotstave ruskim Su-35 4+ generacije. Legenda o „Duhu Kijeva“, misterioznom pilotu koji je na početku rata oborio brojne ruske avione, ozbiljno je shvatana u američkim i evropskim medijima sve dok sama Ukrajina konačno nije priznala da ova natprirodna pojava ne postoji.
Utisak da Ukrajina konstantno pobeđuje, uprkos tome što objektivno gubi velike bitke i komade teritorije, od početka rata održavali su mediji savezničkih država kroz navode o petostruko ili čak desetostruko većim ruskim gubicima. Međutim, ukrajinski zvaničnici često imaju višestruku prednost u ljudstvu, dok vojni izveštaji stalno govore o odbijanju ogromnih talasa ruske pešadije i mehanike.
