U filmu „Frankenštajn“ iz 1931. godine, doktor Henri Frankenštajn izgovara reči „Živ je! ŽIV JE!“ dok njegovo čudovište, oživljeno snagom električne energije, počinje da se pomera. Ove reči simbolizuju trijumf nad smrću, ali se postavlja pitanje kako je život uopšte nastao na Zemlji. Zemlja je stara oko 4,5 milijardi godina, a najstariji fosilni dokazi o životu, stromatoliti, datiraju od pre 3,5 milijardi godina. Ipak, neki naučnici veruju da su prvi oblici života nastali još ranije iz organskih molekula u prastarim vodenim telima.
Jedna od teorija o nastanku organskih molekula sugeriše da su hemijske reakcije uzrokovane udarima groma mogle stvoriti prve organske supstance. Međutim, nova istraživanja, objavljena u časopisu Science Advances, predlažu da su „mikro-munje“ između naelektrisanih kapljica vodene magle možda bile ključne za stvaranje aminokiselina iz neorganskih materijala. Aminokiseline su osnovni gradivni blokovi života, a njihovo formiranje je od suštinske važnosti za razvoj živih organizama.
Dr Eimi Dž. Vilijams, astrobiolog sa Univerziteta na Floridi, ističe da je energija potrebna za olakšavanje hemijskih reakcija koje vode ka pojavi života bila neophodna. Atomi azota, koji su ključni za stvaranje aminokiselina, zahtevaju veliku energiju za razbijanje jakih molekularnih veza. „Munje, a posebno mikro-munje, imaju dovoljno energije da prekinu te veze i omoguće stvaranje novih molekula,“ objašnjava Vilijams.
Istraživači su se oslonili na eksperiment iz 1953. godine Stenli Milera i Harolda Jurija, koji su stvorili gasovitu mešavinu koja je imitirala atmosferu drevne Zemlje. Kroz tu atmosferu pustili su električne pražnjenja, što je rezultiralo stvaranjem jednostavnih aminokiselina. U novoj studiji, naučnici su ponovili ovaj eksperiment, ali su se fokusirali na mnogo manju razmeru električne aktivnosti, proučavajući razmenu elektriciteta između sićušnih kapljica vode.
Dr Ričard Zare, profesor hemije na Univerzitetu Stenford, objašnjava kako su velike kapljice pozitivno naelektrisane, dok su male negativno naelektrisane. Kada se suprotno naelektrisane kapljice približe, elektroni mogu preći sa negativno na pozitivno naelektrisanu kapljicu. U laboratorijskim uslovima, istraživači su pomešali amonijak, ugljen-dioksid, metan i azot, a zatim kroz tu gasnu mešavinu prskali vodenu maglu. Tokom ovog eksperimenta, otkriveni su organski molekuli koji uključuju aminokiselinu glicin i uracil, važan deo RNK.
Dok su munje moćan izvor energije, one su nepredvidive i možda nisu bile dovoljno česte da proizvedu potrebne količine aminokiselina za nastanak života. S druge strane, vodena magla je bila prisutna u mnogo većem obimu. Verovatniji je scenario u kojem su mikro-munje omogućile postepeno nakupljanje aminokiselina u barama i lokvama, što je kasnije dovelo do evolucije života.
Zare naglašava da su mikro-pražnjenja između naelektrisanih kapljica vode mogla proizvesti iste organske molekule kao u Milera i Jurijevog eksperimenta, sugerišući novi mehanizam prebiotičke sinteze. Ipak, pitanje o poreklu života ostaje otvoreno. Jedna od teorija sugeriše da su aminokiseline mogle nastati na morskom dnu blizu hidrotermalnih izvora, dok druga, poznata kao panspermija, tvrdi da su organski molekuli doneti iz svemira.
Iako potpuni detalji o nastanku života možda nikada neće biti otkriveni, ova nova perspektiva može pružiti uvid u mogućnosti koje su omogućile život na Zemlji. Dr Vilijams zaključuje da je voda ključni element života i može biti da je odigrala veću ulogu u nastanku života nego što se ranije pretpostavljalo.
