Odelo za pokojnika predstavlja ključni deo pogrebne opreme, a odabir istog, kao i mesto sahrane, trebali bi da budu određeni od strane osobe dok je još uvek živa. Ova praksa je naglašena u smernicama koje je objavila Srpska pravoslavna eparhija Srednjoevropska, na njihovom zvaničnom sajtu, koji se bavi pitanjima sahranjivanja bliskih članova porodice prema crkvenim običajima.
Prema ovim smernicama, odmah nakon smrti, porodica bi trebala da pristupi pripremama za sahranu. Ove pripreme uključuju kupanje, brijanje i oblačenje pokojnika u odelo koje je on odabrao dok je bio živ. U tekstu se naglašava da je važno da pokojnik bude obučen u „svečano ukopno ruho“. U praksi, kupanje pokojnika obavlja stariji član zajednice ili žena, u slučaju da je preminula žena. Telo se obično briše vlažnim peškirima, brije se lice, skraćuju nokti, a zatim se oblači novo odelo koje je pokojnik pripremio pre smrti.
Prema crkvenim pravilima, kada se pokojnik pripremi, postavlja se na sto u velikoj sobi ili ostaje u postelji u kojoj je umro dok ne bude spreman kovčeg. Njegove ruke se postavljaju tako da desna ruka leži preko leve na grudima, a ruke se vezuju maramicom ili koncem. Takođe, vezuju se noge i glava, a oči se zatvaraju, čime se završava proces pripreme pokojnika za sahranu.
Jedan od važnih aspekata koji se naglašava je da svaki čovek pre smrti treba da izabere mesto gde će biti sahranjen. Prema hrišćanskom verovanju, smrt se doživljava kao prelazak iz privremenog života u večni život. Zato svaki hrišćanin treba da se tokom svog života priprema za ovaj prelazak, a to uključuje i određivanje mesta sahrane. U starijim godinama, ljudi obično razgovaraju sa svojim porodicama o svim potrebnim stvarima vezanim za sahranu.
U ovom kontekstu, čin opela je od suštinskog značaja. To je bogosluženje koje se obavlja samo jednom za pokojnika, dok se druge slične službe, poput parastosa, mogu obavljati više puta. Sveštenici ističu da su za sahranu najvažniji elementi žito, vino i sam čin opela, koji simbolizuje konačno ispraćaj pokojnika.
Postoji i naglasak na duhovnoj dimenziji ovog procesa. Sveti Nikolaj, na primer, govorio je o važnosti odnosa sa Bogom u životu pojedinca. On je ukazao da se onaj ko se odrekne Boga, ne može nadati uspehu u životu, te je stoga preporučljivo da se svi vernici trude da ostanu bliski svojoj veri do samog kraja.
Na ovaj način, proces sahrane ne predstavlja samo fizičko ispraćanje, već i duhovno putovanje koje se odvija između života i smrti. Porodice su pozvane da se pripreme na način koji će odražavati njihove vere i običaje, kako bi pružile dostojanstven ispraćaj onima koje su izgubile. Iako se o ovim pitanjima često ne razmišlja dok smo živi, važno je imati jasno razumevanje i plan kada dođe vreme za oproštaj.
S obzirom na sve navedeno, jasno je da su pripreme za sahranu mnogo više od običnog organizovanja događaja. One su duboko ukorenjene u tradiciji, veri i kulturi, te predstavljaju način da se odaje poštovanje preminulima, kao i način da se osigura da njihova poslednja želja bude ispoštovana.
