U revolucionarnom koraku ka vraćanju izumrlih vrsta, vodeća genetska kompanija Colossal Biosciences najavila je da je uspešno oživela drevne jezovukove ili „strašne vukove“, predatore koji su preživeli u poslednjem ledenom dobu. Ova vest, koja je zapalila naučnu zajednicu, dolazi nakon nekoliko godina napornog rada i inovativnog genetskog inženjeringa.
Colossal Biosciences je koristila precizne biotehnološke metode kako bi dešifrovala DNK iz zuba starog 13.000 godina i lobanje stare 72.000 godina, koja je pronađena u Americi. Uz pomoć genetskih inženjera, DNK je prepisana na genom običnog sivog vuka, a potom je korišćen domaći pas kao surogat majka, što je omogućilo da se donesu na svet Romul, Rem i njihova sestra Kalisi – prvi primerci ove izumrle vrste u poslednjih nekoliko hiljada godina.
Ovi „strašni vukovi“ (Canis dirus), koji su se proslavili u popularnoj seriji Igra prestola, ponašaju se kao divlji predatori, iako su odrasli u okruženju ljudi. Iako zadržavaju divlji karakter, njihova veličina, sa gotovo 1,2 metra u dužini i težinom od 36 kilograma u ranom uzrastu, podseća na divlje pretke. Što je još impresivnije, njihova moćna vilica i sposobnost lova na megafaunu, poput konja ledenog doba i džinovskih lenjivaca, svedoče o njihovoj prilagodljivosti u svetu koji je preživela ogromna fauna pre više od 10.000 godina.
Ovaj uspeh Colossal Biosciences mnogima je probudio maštu, pa se postavlja pitanje da li će u budućnosti postojati mogućnost da se ožive i neke starije vrste koje su nekada živele na našoj planeti. Na mnogim forumima se uveliko raspravlja i da li ćemo jednog dana biti u prilici da u zoološkom vrtu gledamo dinosauruse, poput pterodaktila i tiranosaurusa odnosno T-rexa.
Dok su naučnici iz Colossal Biosciences postigli neverovatan uspeh u vraćanju izumrlih vrsta kao što su strašni vukovi, pitanje oživljavanja dinosaurusa poput T-rexa postavlja složenija pitanja. Iako tehnološki napredak omogućava vraćanje vrsta koje su nestale nedavno (poput mamuta ili vuka), kloniranje dinosaurusa je daleki san zbog nekoliko ključnih izazova.
Jedan od glavnih problema je kvalitet DNK. DNK T-rexa star je oko 66 miliona godina. Tokom tog vremena, DNK bi se znatno raspao i oštetio, čineći gotovo nemogućim rekonstruisanje kompletnog genoma. Iako je nauka uspela da pronađe DNK ostatke od mamuta i drugih stvorenja, u slučaju T-rexa, takvi fragmenti DNK gotovo sigurno nisu dovoljno očuvani da bi mogli da se iskoriste za kloniranje.
Da bi se stvorio tiranosaurus, potrebno je koristiti savremene tehnologije kloniranja, a trenutno nemamo alate koji bi omogućili sigurno i tačno prepisivanje takvog složenog genoma. Čak i uz napredak u genetskom inženjeringu, kloniranje tako starog organizma ostaje nerešiv izazov.
Oživljavanje dinosaurusa donosi ozbiljna etička pitanja. Da li je zaista odgovorno vraćati tako opasne predatore u savremeni svet? Da li bi oživljavanje T-rexa ugrozilo postojeće ekosisteme? Iako bi povratak ovih vrsta mogao da pruži fascinantne naučne uvide, sigurnost i posledice takvih poduhvata ostaju nepoznate.
Za sada, iako je mogućnost vraćanja izumrlih vrsta kao što je jezovuk, kloniranje T-rexa i drugih dinosaurusa ostaje čista naučna fantastika. Tehnologija munjevito napreduje, a naučnici u mnogim genetskim kompanijama i dalje pomeraju granice onoga što je moguće. Ko zna – možda ćemo jednog dana videti i živog dinosaurusa u zoološkom vrtu, ali za sada, to ostaje u domenu snova i istraživanja.
