Na beogradskom Novom groblju, srpsko pesničko bratstvo se okupilo da se oprosti od Ljubomira Simovića, jednog od najznačajnijih pesnika i akademika SANU. Matija Bećković, kao glavni govornik na sahrani, osvrnuo se na bogatu i značajnu karijeru svog prijatelja i kolege, ističući njegov doprinos srpskoj književnosti. Bećković je započeo svoj govor rečima: „Opraštamo se od Ljubomira Simovića koji ne leti u Užice sa vranama, nego na krilima svojih knjiga.“ Ove reči su odražavale duboku povezanost Simovića sa njegovim delima, koja su ga ispratila kroz ceo život.
Bećković se setio svojih prvih susreta sa Simovićem, kada je kao gimnazijalac 1958. godine prvi put čuo za njega. Prva zbirka pesama Ljubomira Simovića, koja je objavljena u izdanju Kluba studenata u Užicu, ostavila je snažan utisak na mladog Bećkovića. Ovaj trenutak je označio početak dugog prijateljstva i saradnje koja će trajati decenijama. Bećković je podelio i anegdotu o tome kako je prvi put lično upoznao Simovića 1960. godine, kada je donio svoju poemu „Vera Pavladoljska“ u redakciju „Vidika“, časopisa čiji je Simović bio glavni urednik.
Emotivno govoreći o prijatelju, Bećković je naglasio koliko je Simović bio značajan za srpsku poeziju i dramu. „Ljubomir Simović, koji se nije predao ni zastao dok nije postao ono što je sebi zadao i za šta se rodio, pišući i govoreći razgovetnije od svakog koga sam poznavao,“ rekao je Bećković. On je istakao da su Simovićeve drame i poezija bili duboko povezani, te da su njegove kratke pesme često mogle biti viđene kao scene iz drame.
Osim Bećkovića, mnogi umetnici i akademici došli su da odaju počast Ljubomiru Simoviću. Dramski umetnik Voja Brajović govorio je odlomke iz Simovićeve drame „Putujuće pozorište Šopalović“, dodajući dodatnu dimenziju oproštaju. U publici su se mogli primetiti i drugi poznati glumci i umetnici, uključujući Cacija Mihailovića, Milicu Mihajlović, Svetlanu Bojković i mnoge druge, koji su se okupili da se oproste od velikog umetnika.
Bećković je takođe govorio o značaju Simovićeve književnosti za srpski jezik i kulturu. On je istakao da je Simović bio pravi majstor jezika, koji je znao da piše na način koji odražava duh kraja iz kojeg potiče. „Veliki pesnički oblik za kojim je tragao dosegao je u svojim dramama, koje su poeme koliko i drame,“ rekao je Bećković, naglašavajući jedinstvo i složenost Simovićeve umetnosti.
Na kraju svog govora, Bećković se osvrnuo na Simovićev dom na Jelovoj gori, govoreći o njegovoj sposobnosti da vidi „sav univerzum i sve što postoji u univerzumu“ iz te kuće. „A iz te kuće, on je video sav univerzum,“ rekao je Bećković, ostavljajući prisutne u razmišljanju o bogatstvu i dubini Simovićeve umetničke vizije.
Odlazak Ljubomira Simovića predstavlja gubitak za srpsku književnost, a njegovo nasleđe će živeti kroz dela koja je stvorio. Njegova poezija i drame ostaviće trajni trag, inspirišući buduće generacije umetnika i čitatelja. Na kraju, Bećković je rekao: „Večnost, u koju se veliki pesnik otisnuo pre sedam dana,“ naglašavajući da će Simovićeva umetnost zauvek ostati deo srpske kulturne baštine.
