U selu Ovsište kod Topole, deda Zlatko Pavlović, star 72 godine, i dalje neumorno radi, ne obazirući se na godine. Tokom zimskih dana, svoje vreme provodi u radionici, plešeći kotobanje – tradicionalne pletene korpe koje su se nekada koristile u domaćinstvima širom Srbije. Kada proleće stigne, Zlatko se okreće radu u polju, ali naglašava da nikada ne ostaje besposlen.
Zlatko je pletenje kotobanja naučio sam, jer u njegovom kraju više nije bilo onih koji su mogli da mu prenesu ovo znanje. „Oduvek me je zanimalo kako se prave, ali nisam imao od koga da naučim. Kupio sam jedan kotobanj, rastavio ga da vidim tehniku pletenja i tako, korak po korak, savladao zanat. Prva korpa nije ličila ni na šta, ali svaka sledeća bila je bolja. Tek deseta je izgledala kako treba“, priseća se Zlatko svojih početaka.
Za izradu kotobanja koristi vrbovo prušće, koje je savitljivo i izdržljivo, ali ga je sve teže pronaći. „Prvo moram da pripremim prušće, koje nalazim gde god mogu. Nekad mi ga donesu i ljudi iz sela. Nažalost, vrba više nije toliko rasprostranjena, pa je kvalitetnog materijala sve manje“, objašnjava on.
Jedan kotobanj zahteva 24 ili 32 pruta, zavisno od veličine. Sam postupak pletenja nije težak, ali je zahtevan i zahteva strpljenje i veštinu. „U osnovi je klasično opletanje – prutići se provlače i fiksiraju naizmenično. Ko se zainteresuje, brzo nauči. Obično ispletem jednu veliku korpu dnevno, a ako su manje, mogu i dve“, dodaje Zlatko.
Iako su nekada kotobanje bile u širokoj upotrebi, danas ih sve ređe viđamo. Ipak, oni koji ih kupe znaju da imaju dug vek trajanja. „Ako se čuvaju od kiše, kotobanji mogu trajati i do 100 godina. Koriste se za skladištenje kukuruza, silaže, drva, a nedavno je jedna žena kupila kotobanj da se njeno unuče igra u njemu“, priča Zlatko sa osmehom.
Cene ovih ručno pletenih korpi kreću se od 600 do 1.500 dinara, u zavisnosti od veličine. Osim pletenja kotobanja, Zlatko izrađuje i makete starih seljačkih kola, kao i drvene dekoracije za slave. Iako mu ništa nije teško, žali što mlađe generacije ne pokazuju interesovanje za ovaj zanat.
„Voleo bih da neko nauči i nastavi ovaj posao kada mene ne bude, ali današnja omladina nije zainteresovana. Svi gledaju u telefone, niko neće da radi. Ja sam odrastao u vremenu kada je disciplina bila veća, kada su se obaveze znale. Danas svi žele da zarade brzo, bez truda“, kaže on.
Ipak, Zlatko ne odustaje. Kako naglašava, selu ne nedostaje posla, samo treba biti vredan i poštovati ono što se radi. „Svuda su pare oko nas, samo treba da se pronađe posao i da se radi. Na selu može lepo da se zaradi, ali treba imati volju i truditi se“, zaključuje ovaj vredni starina iz Ovsišta.
Zlatkova priča je inspiracija za sve one koji smatraju da stariji ljudi nemaju šta da ponude. Njegova posvećenost očuvanju tradicije i zanatstva, uprkos izazovima modernog života, pokazuje da se vrednost rada i truda ne može zaboraviti. U vreme kada se mnogi okreću brzim rešenjima, Zlatko predstavlja simbol otpornosti i strasti prema zanatu koji veže generacije. Njegov rad ne samo da čuva tradiciju, već i podseća sve nas na značaj strpljenja, posvećenosti i ljubavi prema onome što radimo.
