Druga motorizovana četa 125. brigade bila je raspoređena na Rasa košaresu, gde su se suočili sa izuzetno teškim borbama protiv dobro utvrđenih terorista. Na desnom krilu čete bio je vodnik prve klase Boban Ostojić Magnum, dok je na levom krilu bio vodnik Dejan Stevanović. Jedan od najtežih dana za Bobana i njegove saborce bio je 28. april 1999. godine. U ranim jutarnjim satima, teroristi su započeli minobacačku vatru, a Bobanu je u rovu bio i major Ristović Žuti, koji je došao da im pomogne jer je komandir čete bio hospitalizovan.
Terorističke snage su se grupisale u rovovima, a razdaljina između naših i njihovih položaja iznosila je samo 50-60 metara. Na Bobanovom položaju nalazilo se stotinak terorista naoružanih raznim oružjem, dok su teroristički snajperisti neprekidno gađali naše borce. Boban je bio pritisnut minobacačkom vatrom, dok su njegovi borci pokušavali da se odbrane. U jednom trenutku, dok je pokušavao da se skloni, mina je pala direktno u rov, uništavajući sve unutar njega.
Boban je neprestano motivisao svoje borce, govoreći im da štede municiju. Magla koja se spuštala dodatno je otežavala situaciju, ali su komandiri odeljenja Radić i Anđelković iskoristili priliku da iznenade teroriste. Njihova akcija je rezultirala osvajanje teškog mitraljeza, što je dodatno uznemirilo neprijatelja. Međutim, žestoka borba nije stajala, a naši borci su bili iscrpljeni.
Borba se nastavila, a Boban je morao da se brine o borcima i njihovim pozicijama, dok su avioni NATO-a neprekidno leteli iznad. U jednom trenutku, 6. maja, njihova četa je napala terorističke položaje. Na terenu su pronašli lekove koji su ukazivali na to da su teroristi bili pod uticajem opijata. Međutim, napad je izazvao uzvratnu vatru albanske artiljerije, koja je pogodila naše borce.
Boban je na tom položaju dobio vest da je postao otac, što mu je donelo malo nade usred haosa. U noći pred planirani napad, borci su se pripremali, znajući da ih može čekati poslednja noć. U zoru su iznenadili teroriste koji su se pripremali da zauzmu nove pozicije, i Boban je naredio otvaranje vatre. Ubrzo su se suočili sa žestokim uzvratom.
U pomoć im je stigao Čutura sa dva tenka, koji su omogućili dodatnu podršku. Naši borci su se borili sa velikim moralom, ali su i dalje trpeli žestoke udarce. Boban je uspeo da preživi i tokom borbe, ali je bio ranjen. Mina je eksplodirala blizu njega, a on je izgubio svest.
Nakon što su ga izvukli, Boban je prebačen u bolnicu, gde je saznao da je postao otac. Njegovo telo je bilo teško povređeno, ali je preživeo pakao Košara. Oporavio se, ali je zbog povreda morao da ode u penziju. Sećanje na borbe na Košarama ostalo je večno u njegovom i sećanju njegovih saboraca.
Generacija heroja iz Košara pokazala je izuzetnu hrabrost, braneći zemlju od neprijatelja koji je bio višestruko brojniji. Njihovo junaštvo ostaje kao putokaz budućim generacijama. Oni su se borili ne samo za sebe, već i za budućnost Srbije, ostavljajući neizbrisiv trag u istoriji. Njihovo ime nosi se sa ponosom, a njihova žrtva nikada neće biti zaboravljena.
Kao heroji, oni su ušli u legendu i postali simbol borbe za slobodu i otadžbinu, pokazujući da se za domovinu bori do poslednjeg daha. Srbija se ponosi svojim junacima sa Košara, koji su na tom bojištu natopili zemlju svojom krvlju, braneći granicu i dostojanstvo. Slava herojima!
