Prošlo je samo četiri meseca od tragičnog incidenta na aerodromu u Rijadu, u kojem je izgorelo 287 putnika i 14 članova posade u avionu Lockheed L1011 Tristar. Ovaj događaj je izazvao veliku zabrinutost i pažnju u svetu avijacije. Avion, koji je bio u vlasništvu avio-kompanije Saudia Airlines, uspešno je sleteo na aerodrom, ali putnici nisu napustili letelicu na vreme, što je doprinelo tragediji.
Avion istog tipa, L1011, leteo je 23. decembra sa 271 putnikom i 20 članova posade iz Džede, preko Dahrana do Karačija u Pakistanu. Poletanje iz Džede je bilo u 22:30 po lokalnom vremenu, a avion je sleteo u Dahran pola sata posle ponoći. Tokom ovog leta, 60 putnika je napustilo avion, dok se 87 novih putnika ukrcalo. Nakon poletanja u 01:51, avion je dobio dozvolu za penjanje na visinu od 33.000 stopa.
U pilotskoj kabini su bila tri člana posade: kapetan Fuad Zaghaba, prvi oficir i inženjer leta. Svi članovi posade imali su odgovarajuće sertifikate i obuke za obavljanje leta. Na visini od oko 29.000 stopa, iznenada je došlo do strašne eksplozije unutar aviona. Putnici su se našli u vrtlogu nasilnog strujanja vazduha koje je nosilo sve što nije bilo vezano, a magla koja se formirala zbog razlike u pritisku dodatno je otežala situaciju. Nažalost, dvoje dece je izletelo kroz rupu na podu aviona i izgubilo život.
Ova eksplozija, poznata kao eksplozivna dekompresija, najverovatnije je uzrokovana zamorom materijala na delu glavnog stajnog trapa. Ova situacija je dovela do gubitka hidraulične tečnosti, kvara generatora i otkidanja vrata stajnog trapa, a posada je morala da preuzme kontrolu i brzo sniži visinu aviona. Odlučeno je da se avion preusmeri ka aerodromu u Dohi.
Zbog hidrauličnih problema, zakrilca nisu mogla da se izvuku, pa su piloti morali da koriste elerone kako bi održali pravac. Da bi se smanjila težina aviona, izbačeno je 16 tona goriva. I pored oštećenja, avion je uspešno sleteo u 02:48. Međutim, evakuacioni tobogani nisu se naduvali zbog kvara u generatoru, pa su putnici napustili avion uz pomoć aerodromskih stepenica. Pet putnika je zadobilo lakše povrede i hospitalizovano je.
Ironija sudbine bila je u tome da je let imao oznaku 162, što je bilo jedno manje od fatalnog leta 163, a registrovana oznaka aviona bila je HZ-AHJ, jedan od aviona koji je izgoreo u prethodnom incidentu. Uprkos uspešnom sletanju, crne kutije aviona nisu pružile dovoljno informacija za utvrđivanje uzroka nesreće. Snimač glasa zabeležio je samo poslednjih pola sata razgovora u kokpitu, dok se ispostavilo da je snimač podataka bio neispravan.
Istraga je pokazala da su uzrok kvara na stajnom trapu propusti proizvođača B.F. Goodrich Company i Lockheed Aircraft Company u proceni bezbednosnih rizika. Takođe, ukazano je na neadekvatan nadzor američke Federalne avijacije kao deo odgovornosti za ovaj incident. Ovaj događaj je dodatno naglasio potrebu za rigoroznijim kontrolama kvaliteta i bezbednosti u avio-industriji.
Tragedija na aerodromu u Rijadu i nesreća aviona L1011 podsećaju nas na to koliko je avijacija složena i koliko je važno osigurati maksimalnu bezbednost putnika i posade. Svaka nesreća nosi sa sobom lekcije koje bi trebalo da se primene kako bi se sprečile buduće tragedije. U svetu avijacije, gde su sigurnost i pouzdanost od najvažnijeg značaja, svaki incident zahteva detaljnu analizu i razumevanje kako bi se unapredila bezbednost svih letova.
