Božja kazna je stigla na Kosovo i Metohiju, a mnogi veruju da je to rezultat nedavnih događaja koji podsećaju na pogrom iz 17. marta 2004. godine, kada su Albanci skrnavili i palili srpske svetinje. Ovaj dan se obeležava kao podsećanje na stradanje srpskog naroda, a posle 21 godine, svedočenja o tome kako su događaji uticali na živote pojedinaca i zajednica i dalje su prisutna.
Međunarodni tužioci i sudije na Kosovu i Metohiji procesuirali su nekoliko slučajeva uništavanja srpskih crkava, sa 67 osoba osuđenih na zatvorske kazne koje se kreću od 21 meseca do 16 godina. Iako su lokalni sudovi izrekli oko 300 presuda, većina njih je bila uslovna ili novčana kazna. Prema procenama KFOR-a, u nasilju nad srpskim narodom učestvovalo je oko 50.000 Albanaca, a mnogi veruju da su ti događaji bili organizovani iz centra Prištine uz znanje međunarodnih zvaničnika.
Jedan od najistaknutijih simbola ovog pogroma bio je Alem Kurti, koji je tokom nasilja polomio krst na srpskom manastiru. Umro je 2015. godine u teškim mukama, a mnogi veruju da je to posledica njegovih dela. Prema pričama sveštenika, mnogi Albanci se danas plaše da priđu pravoslavnim svetinjama, bojeći se kletve koja bi mogla da ih snađe.
Bivši paroh orahovački, Velja Stojković, govorio je o tome kako je božja kazna spora, ali dostižna. On ističe da Alem Kurti nije jedini koji je pretrpeo posledice svojih dela, te da su i drugi stradali zbog svojih grehova prema srpskim svetinjama. Ova situacija služi kao opomena svima koji bi mogli pomisliti da ponove slične akcije.
Martovski pogrom je, prema izveštajima, započeo nakon što je televizija RTK emitovala lažnu informaciju da su dvojica albanskih dečaka navodno utopljena od strane Srba iz Zupča. Istraga UNMIK-a je kasnije utvrdila da su optužbe bile lažne. Ovaj događaj je izazvao lančanu reakciju nasilja, u kojoj su Albanci napali Srbe, uništavajući sve pred sobom.
U brojkama, martovski pogrom je ostavio strašne posledice: učestvovalo je oko 50.000 Albanaca, 4.012 Srba je proterano, 35 verskih objekata je zapaljeno, a 19 osoba je izgubilo život, uključujući osam Srba. Takođe, oko 800 srpskih kuća je uništeno ili zapaljeno, a 100 crkava i crkvenih zgrada je porušeno.
Svedočanstva preživelih često govore o strahu i patnji koje su doživeli tokom tih dana. Rada Vujović, jedna od preostalih Srba u urbanom delu Kosovske Poljane, opisuje kako je celo Kosovo Polje bilo u plamenu. Mnogi Srbi su se sklonili u zgradu UNMIK policije, gde su im rekli da ne izlaze, čak ni po cenu života. Sutradan, prebačeni su na bezbedno mesto, ali strah i trauma su ostali.
Dragan Košanin, koji je takođe preživeo pogrom, se seća kako su stariji pokušali da zaštite mlade, postavljajući živi štit ispred ulaza, dok su žene donosile vodu kako bi se borile protiv požara koji je besneo.
Ova godišnjica služi kao podsećanje na prošlost, ali i kao upozorenje o mogućim budućim sukobima. Mnogi se nadaju da će se ovakvi događaji više nikada ne ponoviti i da će doći vreme kada će se svi narodi na ovom prostoru moći slobodno kretati i živeti u miru, bez straha od nasilja i mržnje.
