Predsednik Republike Srpske Milorad Dodik izneo je oštru kritiku na račun Kristijana Šmita, visokog predstavnika za Bosnu i Hercegovinu, ističući da ga ne zanima šta Šmit ima da kaže. Dodik smatra da je motiv Šmita isključivo očuvanje njegove funkcije, koja mu donosi izdašne finansijske beneficije, bez odgovornosti i legitimiteta. U objavi na društvenoj mreži Iks, Dodik je naveo da je Šmit „najplaćeniji uljez u Evropi“, koji ne pokazuje interesovanje za Bosnu i Hercegovinu, Republiku Srpsku ili institucije.
Dodik je takođe ukazao na to da Šmit sve doživljava kao sredstva za održavanje svoje pozicije. Prema njegovim rečima, Šmit je sujetan čovek, nesiguran u sebe, koji teško kontroliše emocije, što je više puta demonstrirao. Kako globalni procesi, koji potiskuju njegovu ulogu, budu napredovali, Dodik predviđa da će Šmit postajati sve nervozniji.
Dodik se osvrnuo i na percepciju koju o Šmitu imaju neki evropski zvaničnici, tvrdeći da su oni u zabludi ako misle da Šmit ima značaj. On ga opisuje kao nelegalnog i nelegitimnog pojedinca, koji nije potvrđen u Savetu bezbednosti i čija pozicija zavisi od nečije odluke da ga plaća. Takođe je istakao da ono što Šmit izgovara u političkom i demokratskom smislu nema vrednost, osim ako se ne poredi sa izjavama Rame Isaka, koji, kako kaže Dodik, ima određeni legitimitet jer je izabran.
Dodikova izjava je izazvala različite reakcije unutar političkog spektra u Bosni i Hercegovini. Njegova oštra retorika prema Šmitu odražava duboke političke tenzije i nesuglasice koje postoje unutar zemlje, ali i na međunarodnom nivou kada je reč o ulozi visokih predstavnika. Dok Dodik smatra da Šmit nije legitimno lice za vođenje pitanja u BiH, drugi politički akteri mogu imati drugačije viđenje situacije.
U ovoj situaciji, važno je napomenuti da Dodik i njegovi sledbenici često kritikuju prisustvo stranih predstavnika u unutrašnjim poslovima Bosne i Hercegovine, smatrajući to mešanjem u suverenitet zemlje. Ova vrsta retorike se naročito pojačava u predizbornim periodima ili u trenucima kada se oseća politička nestabilnost.
Dodikov stav prema Šmitu može se posmatrati kao deo šire strategije da se osigura podrška unutar Republike Srpske, gde je protivljenje stranim uticajima često popularno među biračima. Takođe, to može biti način da se skrene pažnja sa unutrašnjih problema i izazova s kojima se Republika Srpska suočava, poput ekonomskih pitanja ili političke opozicije.
U zaključku, Dodikova kritika Šmita predstavlja deo šire političke dinamike u Bosni i Hercegovini, gde su odnosi između domaćih političkih lidera i stranih predstavnika često napeti. Dok se situacija razvija, ostaje da se vidi kako će se ova retorika odraziti na dalji politički pejzaž i na odnose unutar zemlje, kao i na međunarodnu zajednicu koja prati dešavanja u regionu. U svakom slučaju, ovi komentari naglašavaju složenost i izazove s kojima se Bosna i Hercegovina suočava u svom političkom razvoju.
