Da se junaci iz Prvog svetskog rata koji nisu nikada se vratili sa bojnih polja nikada ne zaborave, podizani su krajputaši, kamena obeležja koja svedoče o vezi predaka i potomaka. Ova obeležja su najbrojnija u mestima pored Čačka i u zapadnoj Srbiji, posebno u čačanskom selu Lipnica, gde se može videti više od deset krajputnih spomenika.
Krajputaši su tiho, ali snažno podsećaju na prošla vremena kada su mladi junaci, u cvetu mladosti, ostavljali svoje kosti u borbama. Njihovi najmiliji, majke i udovice, podizali su spomenike pored puteva, verujući da na taj način osvetljavaju put do kuće. Ova obeležja nose sudbine mladih vojnika, uklesane na kamenim stablima.
Jelena Milićević, etnolog iz Centra za negovanje tradicije, objašnjava da krajputaši predstavljaju spomen-obeležja koja se razlikuju od nadgrobnih spomenika. Ispod krajputaša nikada se ne nalazi humka preminulog, već su to spomenici sećanja na one koji su poginuli daleko od doma, od svojih porodica i zajednica. Ovi junaci su ostavili svoje telo na bojnom polju, ali su njihovi najbliži podizali ovakve spomenike da bi sačuvali uspomenu.
Milićević ističe da su krajputaši poput kamenih knjiga u kojima su zapisane sudbine junaka – gde su poginuli, kako su živeli i kako su završili svoje živote. Na ovim spomenicima često nalazimo floralne elemente koji simbolizuju da su ti ljudi poginuli u mladosti. Pored tih elemenata, mogu se videti i prikazi vojničkog materijala, kao što su puške i oprema.
Ovi spomenici, krajputaši, predstavljaju kamene duše i kuće predaka koji su na ovaj način nalazili put do svojih rodnih domova. Milićević podseća da je važno urediti prostor oko ovih spomenika, ukloniti korov i šiblje, jer su ova obeležja vredna svakog pomena i pažnje. To je apel Centra za negovanje tradicije, koji se aktivno bavi očuvanjem ovih važnih spomenika.
Na terenu, volonteri i članovi centra redovno obilaze mesta gde se nalaze krajputaši, kako bi ih očuvali od zaborava. Ovi spomenici nisu samo deo istorije, već su i simboli poštovanja prema onima koji su dali svoje živote za domovinu. Krajputaši takođe pružaju uvid u način na koji su zajednice tugujuće za svojim izgubljenim vojnicima izražavale svoja osećanja i čuvale sećanje na njih.
U Lipnici, kao i u drugim mestima zapadne Srbije, krajputaši su deo lokalne kulture i tradicije. Oni predstavljaju most između prošlosti i sadašnjosti, podsećajući nas na hrabrost i žrtvu onih koji su se borili za slobodu. U vremenu kada se često zaboravlja na vrednosti koje su naši preci branili, krajputaši nas pozivaju da se prisetimo njihove borbe i odamo im počast.
Važno je da se ovakvi spomenici očuvaju, ne samo kao deo istorijskog nasleđa, već i kao simboli ljudske hrabrosti i odanosti. Očuvanjem krajputaša, čuvamo i sećanje na one koji su dali sve za svoju zemlju, osiguravajući da njihova žrtva nikada ne bude zaboravljena.
U ovom kontekstu, apel za očuvanjem krajputaša postaje još značajniji, jer oni nisu samo kamenčići u pejzažu, već svedoci jedne epohe, jednog vremena kada su se sudbine mladih junaka ispreplele sa sudbinom nacije. U tom smislu, krajputaši su više od spomenika; oni su deo naše kolektivne memorije, deo identiteta koji nas podseća na to ko smo bili i ko želimo da budemo.
