Srbija je nedavno ukinula moratorijum na gradnju nuklearnih elektrana, što označava značajan korak ka razvoju energetske infrastrukture u zemlji. U saradnji sa francuskom elektroprivredom, Srbija istražuje mogućnosti za obezbeđivanje energetske sigurnosti. Iako je proces izgradnje nuklearnih reaktora dug i kompleksan, stručnjaci naglašavaju da je nuklearna energija ključna za budućnost snabdevanja električnom energijom.
Đorđe Lazarević, viši naučni saradnik u Institutu „Nikola Tesla“, ističe da ukidanje moratorijuma omogućava Srbiji da razmatra nuklearnu energiju kao potencijalni izvor snage. Sa sve većim potrebama za električnom energijom, kao što su električni automobili i data centri, očekuje se da će potrošnja energije rasti. Međutim, Lazarević napominje da odluka o ukidanju moratorijuma ne znači da će Srbija odmah započeti izgradnju nuklearnih elektrana, već otvara vrata za ozbiljno razmatranje ove opcije.
S obzirom na različite opcije u nuklearnoj industriji, Lazarević objašnjava da postoje velike konvencionalne nuklearne elektrane i mali modularni reaktori. Velike elektrane zahtevaju značajna početna ulaganja, ali na duži rok mogu biti ekonomičnije. S druge strane, mali modularni reaktori, iako su privlačni zbog nižih početnih troškova, imaju veće troškove po jedinici proizvedene energije i manje su efikasni od velikih elektrana.
Trenutno postoje primeri primene malih modularnih reaktora u Rusiji i Kini, ali Lazarević naglašava da Srbija još uvek nema dovoljno iskustva s njima da bi mogla doneti precizne odluke o njihovoj ekonomičnosti. U tom kontekstu, Francuska se pojavljuje kao ključni partner, sa svojom dugogodišnjom tradicijom u nuklearnoj energiji, koja uključuje 57 reaktora i zatvoren gorivni ciklus, što smanjuje količinu radioaktivnog otpada.
Saradnja sa Francuskom omogućila bi Srbiji da usvoji najnovije tehnologije i obezbedi obuku za stručnjake koji bi upravljali nuklearnim postrojenjima. Pored Francuske, Srbija bi mogla sarađivati i sa Sjedinjenim Američkim Državama i Rusijom, čije bi iskustvo moglo biti od velike koristi.
Lazarević naglašava da uvođenje nuklearne energije u elektroenergetski sistem zahteva dug vremenski okvir, koji se procenjuje na 10 do 15 godina. Prema njegovim rečima, Međunarodna agencija za atomsku energiju razvila je okvir zasnovan na fazama, kako bi se obezbedilo da svaka faza bude ispunjena pre prelaska na sledeću. Ovaj proces uključuje analizu infrastrukture, implementaciju planova i izgradnju nuklearnih postrojenja.
Bezbednost nuklearnih elektrana je još jedan važan aspekt, posebno u svetlu nesreća poput Černobilja i Fukušime. Lazarević ističe da savremene nuklearne elektrane koriste pasivne sisteme sigurnosti koji ne zavise od ljudske intervencije, što omogućava bezbedno upravljanje toplinom čak i u vanrednim situacijama. Ove tehnologije mogu izdržati do 72 sata bez ljudske intervencije, značajno smanjujući rizik od nesreća.
Lazarević smatra da je važno otvoreno razgovarati o nuklearnoj energiji u Srbiji, uključujući njene prednosti i mane, kao i upoređivanje sa drugim izvorima energije. On naglašava potrebu za održivim rešenjem koje će zadovoljiti rastuću potrošnju električne energije, s obzirom na ograničene resurse.
On zaključuje da, iako proces razvoja nuklearne energije u Srbiji zahteva vreme i ulaganja, uvođenje ove tehnologije može biti od suštinskog značaja za budućnost energetskog sektora zemlje. U svetlu rastuće globalne potražnje za energijom, Srbija mora pronaći načine da osigura stabilne i pouzdane izvore električne energije.
