Pojava poznata kao facijalna dismorfija (BDD) postaje sve prisutnija među mladima, a iskustva onih koji se bore sa ovim poremećajem otkrivaju koliko ozbiljno može uticati na svakodnevni život. Mlada Nika Moti, koja ima više od 368.000 pratilaca na TikToku, priznaje da ima preko 50.000 selfija u svom telefonu. „Snimam se tokom celog dana, skoro svaki sat. Neprestano razmišljam kako me drugi vide, šta misle o meni. To je iscrpljujuće, ali mi deluje kao jedini način da zadržim kontrolu nad slikom koju šaljem svetu“, kaže ona. Nika ističe da je ranije imala više samopouzdanja, ali se to promenilo kada je intenzivnije počela da koristi društvene mreže.
„Upoređivala sam se s devojkama koje izgledaju savršeno, i tako sam počela da sumnjam u sopstvenu lepotu“, priznaje Nika. Ovaj poremećaj utiče na njen društveni život, jer često odlučuje da li će izaći ili ne, na osnovu toga kako se oseća u vezi sa svojim izgledom.
Psihijatar dr Katarina Filips, specijalizovana za BDD, objašnjava da ovaj poremećaj nije obična nesigurnost, već opsesivna okupiranost sopstvenim manama, bilo realnim ili izmišljenim. „Ljudi sa ovim poremećajem često provode više od sat vremena dnevno razmišljajući o svom izgledu, što im izaziva veliku patnju i otežava svakodnevni život“, naglašava dr Filips. Na društvenim mrežama, heštegovi poput #facialdysmorphia imaju hiljade objava, dok filteri poput “inverted” ili “true self” kod mnogih izazivaju teskobu.
Dejzi Vilson, devetnaestogodišnjakinja iz Oksforda, otvoreno govori o svojoj borbi sa sopstvenim izgledom. Provela je sate analizirajući svoj izgled, fokusirajući se na svaki detalj, od nosa do očiju. Vivijen Lovrin, kreatorka sadržaja koja živi između Londona i Berlina, takođe se suočila sa ovim problemom, otkrivajući da je iz straha da ne izgleda dovoljno dobro preskočila važna životna događanja.
Mnogi ljudi koji pate od facijalne dismorfije odlučuju se za estetske operacije, ali stručnjaci upozoravaju da to često nije rešenje. Dr Filips napominje da su osobe sa BDD-om među najnezadovoljnijim rezultatima hirurških intervencija. Prema nekim procenama, 7 do 15% pacijenata koji se odlučuju za estetske zahvate zapravo boluju od ovog poremećaja. „Ti ljudi su skloni perfekcionizmu i imaju nerealna očekivanja“, objašnjava dermatolog dr Mišel Hjur.
Jedno istraživanje pokazalo je da je 81% pacijenata sa BDD-om ostalo nezadovoljno rezultatima operacija, čak i kada su zahvati bili uspešni, anksioznost se samo premeštala na drugi deo tela. Umesto hirurških rešenja, stručnjaci preporučuju kognitivno-bihevioralnu terapiju (CBT) kao najefikasniji način prevazilaženja dismorfije.
Dejzi je na putu ka samoprihvatanju provela tri godine. Danas se oseća bolje, uprkos tome što i dalje ima teških dana. „Počela sam da meditiram i ponavljala sam sebi svakog dana: ‘Lepa sam. Vredna sam. Dovoljna sam.’ Vremenom je nešto zaista počelo da se menja“, kaže ona.
Nika, s druge strane, još uvek se bori sa sobom, ali polako menja navike. Umesto da dane provodi na telefonu, čita knjige o samopomoći, hrani se zdravije i više vežba. „Neki dani su i dalje teški, ali ima i onih kada se osećam kao da ponovo mogu da dišem“, zaključuje Nika.
Ovaj fenomen pokazuje koliko je važno razgovarati o mentalnom zdravlju i pružiti podršku onima koji se bore sa poremećajem slike o telu. Upotreba društvenih mreža može biti dvojaka – dok može pomoći u povezivanju i deljenju iskustava, takođe može izazvati i osećaj nesigurnosti i pritiska da se izgleda savršeno.
