Ljudi često teže razumevanju složenih svetskih događaja i često je lakše poverovati u teorije zavere koje sugerišu da moćnici manipulišu tim događajima. Autori Sanstein i Vermei ističu da privlačnost određenih teorija zavere leži u pokušaju da se objašnjenje nečega što je teško razumeti pripiše nekoj međunarodnoj akciji, umesto da se prihvati mogućnost da su značajne posledice rezultat nepredvidivih faktora ili puke sreće.
Naš poznati autor Nikolas Taleb u svojoj knjizi „Crni labud“ ukazuje na to da ljudi imaju tri ključne slabosti kada je reč o razumevanju događaja u svetu. Prva slabost je zabluda o razumevanju, gde ljudi misle da znaju šta se dešava, dok je stvarnost često mnogo složenija. Druga slabost je retrospektivno izobličavanje, gde izgled istorije deluje jasnije nego što jeste. Treća slabost se odnosi na preuveličavanje tačnosti informacija koje dolaze od autoriteta.
Taleb naglašava da su veliki događaji u istoriji, kao što su širenje hrišćanstva ili islama, potpuno nepredvidljivi. Na primer, malo ko je mogao da predvidi da će se vojska konjanika tako brzo širiti i zauzeti velika područja. U istraživanju iz 2006. godine, skoro 36% Amerikanaca je verovalo da su američke vlasti bile uključene u napad na Svetski trgovinski centar ili da nisu učinile ništa da ga spreče.
Postoji i verovanje da je brzi porast upotrebe krek kokaina u SAD rezultat delovanja CIA, koja je navodno omogućila uvoz te droge iz Nikaragve. Međutim, stvarnost je da tajne službe često ne uspevaju da organizuju dugotrajne zavere, a često pogrešno procenjuju događaje iz prošlosti i sadašnjosti. Taleb naziva ovu pojavu „narativnom zabludom“, gde ljudi žele da vide jasne uzročno-posledične veze u događajima, iako stvarnost često ne pruža tako jednostavne odgovore.
U 2011. godini, SAD su uložile više od 80 milijardi dolara u obaveštajne službe, dok je društveni proizvod Srbije bio manji od 50 milijardi. U tom kontekstu, Taleb postavlja pitanje da li bi bilo korisnije ulagati u obrazovanje, zdravstvo ili infrastrukturu, umesto u špijuniranje. Ovaj problem postaje još izraženiji kada se uzme u obzir koliko je novca potrošeno na oružje i tehniku koja je na kraju završila u rukama talibana.
Komisija koja je istraživala napad od 11. septembra zaključila je da je do najvećeg obaveštajnog propusta u istoriji SAD došlo zbog neuspeha u povezivanju informacija. Analitičari CIA nisu bili u mogućnosti da povežu delove slagalice, a različite agencije nisu razmenjivale informacije. Stejt department je bio odgovoran za izdavanje viza, ali nije primetio da su pasoši otmičara delimično falsifikovani. FBI je pratio delimično povezane informacije, ali nije uspeo da ih razmeni s CIA.
Ovaj problem je dodatno pogoršan time što je američka obaveštajna zajednica bila zaostala u analizi novih pretnji, a često je koristila staromodne metode iz vremena Hladnog rata. U tom kontekstu, Taleb i drugi istraživači ističu da su obaveštajci skloni greškama jer je teško utvrditi šta zapravo predstavlja uspeh ili neuspeh u tajnom radu.
Jedan od najpoznatijih primera je napad na SSSR 1941. godine, kada je Staljin ignorisao brojne upozoravajuće izveštaje o predstojećem napadu. Ova situacija pokazuje koliko je teško uveriti donosioce odluka u tačnost obaveštajnih podataka. Čak i kada su postojali jasni dokazi o pretnji, često su se ignorisali zbog političkih pritisaka ili ličnih uverenja.
U zaključku, postavlja se pitanje kako obaveštajne agencije mogu poboljšati svoje procene i izbeći slične greške u budućnosti. Ulaganje u obaveštajne kapacitete može biti korisno, ali je važno da se ti resursi koriste na pravi način, sa jasnim fokusom na razumevanje složenih globalnih događaja i pretnji.
