Novi trend koji se širi kroz restorane u Londonu nalaže da gosti unapred prihvate određeni minimalni trošak po osobi. Ova praksa postala je posebno istaknuta kada je restoran „Gymkhana“, koji nosi dve Mišlenove zvezdice, najavio da svaki gost mora potrošiti najmanje 100 funti (oko 121 evro) na večeru. Ovaj zahtev izazvao je mnoge diskusije među ljubiteljima hrane i gastronomskim kritičarima.
Osim „Gymkhane“, još nekoliko restorana u Londonu je uvelo slična pravila. Indijski restoran „Chutney Mary“ zahteva minimalnu potrošnju od 60 funti (oko 73 evra), dok restoran Hutong, smešten u zgradi „The Shard“, traži 80 funti (oko 97 evra) po osobi. Najstroži prag postavio je ekskluzivni suši restoran „Araki“ u Mejferu, gde gosti moraju potrošiti najmanje 300 funti (oko 364 evra) po osobi. Ovaj trend nije samo estetska promena u restoranskoj kulturi, već i odgovor na realne ekonomske izazove s kojima se restorani suočavaju.
U dodatku minimalnim troškovima, raste i broj restorana koji zahtevaju depozit prilikom rezervacije, često u iznosu od 20 funti (oko 24 evra) po osobi. Ove mere su uvedene kao način borbe protiv lažnih rezervacija i čestih otkazivanja koja su postala problematična u industriji. Vlasnici restorana, poput onih iz „Gymkhane“, izjavili su da su nakon dobijanja Mišlenovih zvezdica postali meta botova i web stranica za preprodaju rezervacija, što je dodatno otežalo situaciju.
Problem lažnih rezervacija nije strana pojava samo u restoranima. Slične poteškoće muče i industriju koncerata, gde preprodavci masovno rezervišu mesta u popularnim restoranima, a zatim ih prodaju onima koji su spremni da plate više. Uz to, restorani se suočavaju s trendom da gosti rezervišu više restorana za isti datum, a zatim biraju samo jedan ili uopšte ne dođu. U vreme kada troškovi zakupa, energije i namirnica rastu, restorani ne mogu sebi priuštiti prazne stolove.
Iako ova praksa može biti korisna za ekskluzivne restorane sa velikom potražnjom, ona nije pogodna za lokalne restorane koji se oslanjaju na stalne goste i prijateljsku atmosferu. Mnogi kritičari smatraju da najbolji restorani nude opuštenu atmosferu gde gosti mogu uživati u hrani bez pritiska da postanu deo „hladne transakcije“. Ovaj trend može biti održiv za restorane visoke klase, ali se postavlja pitanje kako će uticati na manje, lokalne restorane koji se bore za opstanak.
U svetlu ovih promena, važno je da gosti razumeju da restorani, posebno oni sa visokom reputacijom, postavljaju ove zahteve ne samo zbog profita, već i kako bi se zaštitili od negativnih uticaja na poslovanje. U trenutnim ekonomskim uslovima, gde su troškovi sve veći, mnogi restorani su primorani da donesu teške odluke kako bi preživeli. Ovo je izazov koji zahteva prilagođavanje i inovacije.
Kao rezultat, gosti bi trebali preispitati svoje navike kada je u pitanju rezervacija i posete restoranima. Umesto da rezervišu više restorana u isto vreme, gosti bi mogli razmisliti o tome da se posvete jednom mestu i uživaju u iskustvu. Ovo bi moglo pomoći u smanjenju pritiska na restorane i omogućiti im da zadrže kvalitet usluge i hrane na visokom nivou.
Da li će ovaj trend minimalne potrošnje postati trajni deo londonske restoranske scene, ostaje da se vidi. U međuvremenu, vlasnici restorana i gosti moraju zajedno raditi na tome da stvore održivu i prijatnu atmosferu koja će koristiti svima. U svetu gastronomije, gde se ukusi i trendovi stalno menjaju, prilagođavanje i inovacija će biti ključni za uspeh.
