Sudjenje porodici Kecmanović nastavljeno je saslušanjem Milanke Negić, majke ubijene devojčice, u Višem sudu u Beogradu. Porodica Kecmanović se suočava sa parničnim postupkom zbog tragedije u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“, gde je njihov sin ubio devet vršnjaka i čuvara škole, te ranio još šest osoba.
Nakon saslušanja, Negić je govorila o svojoj ćerki, njenom rođenju, navikama, vaspitanju, karakteru i odnosima u porodici. Naglasila je da je njen životni cilj bilo samo njeno dete, ističući posebnu vezu sa svojom ćerkom.
Prethodno svedočenje porodice Kecmanović je uzburkalo javnost, ali i izazvalo empatiju prema njihovoj situaciji. Porodica je svedočila o nesrećnom detinjstvu, problematičnom tinejdžerskom periodu, kao i o nižim primanjima koje su imali pre tragedije.
S obzirom na to da je reč o parničnom postupku, sudsko veće pažljivo analizira sve argumente i dokaze kako bi donelo pravednu odluku. Suđenje izaziva veliku pažnju javnosti, ali i postavlja pitanja o uzrocima i posledicama tragedije u obrazovnom sistemu.
Izjava Milana Kecmanovića, oca dečaka koji je izvršio napad, izazvala je kontroverze i osude javnosti. On je izrazio kajanje zbog lošeg vaspitanja svog sina i nedostatka pažnje koje mu je pružao. Ipak, to nije ublažilo bes i ogorčenje komšija, profesora i roditelja dece koja su bila žrtve napada.
Detalji saslušanja Milanke Negić ukazuju na duboku ljubav i bol koju oseća kao majka koja je izgubila svoje dete. Njene reči su dirnule mnoge koji prate suđenje, ali i izazvale sumnje u pravdu i odgovornost porodice Kecmanović.
Sudski proces će nastaviti sa saslušanjem svedoka, analizom dokaza i argumentacijom advokata obe strane. Očekuje se da će suđenje trajati nekoliko nedelja, s obzirom na kompleksnost slučaja i brojne nesuglasice između porodice Negić i Kecmanović.
Većina ljudi se slaže da je neophodno preispitati društvene i obrazovne sisteme kako bi se sprečile slične tragedije u budućnosti. Povećanje ulaganja u obrazovanje, mentalno zdravlje i prevenciju nasilja treba da bude prioritet za državu i zajednicu u celini.
Sudski proces je postao simbol borbe za pravdu, ali i upozorenje na ozbiljne propuste u društvu koji su doveli do ovog tragičnog događaja. Porodica Negić i Kecmanović se suočavaju sa teškim emocijama, pritiskom javnosti i traumom koja će ih pratiti zauvek.
Postavlja se pitanje da li je kazna dovoljna za porodicu koja je izgubila svoje dete, ali i za porodicu čiji je sin izvršio napad. Pravda je složena tema koja zahteva pravednost za sve uključene, ali i preventivne mere kako bi se sprečilo ponavljanje sličnih događaja.
Sudjenje u Višem sudu u Beogradu će nastaviti da privlači pažnju javnosti i medija, ali je važno da se fokusira na istinu, saosećanje i moguće promene koje bi mogle da spreče ovakve tragedije u budućnosti. Uprkos teškim emocijama i podelama, suđenje može da bude prilika za promenu i bolje razumevanje problema nasilja i mentalnog zdravlja u društvu.
