Dino Mustafić, renomirani reditelj, podelio je svoja razmišljanja nakon premijere predstave „Svaka ptica svome jatu“ u Beogradskom dramskom pozorištu, koja je održana 27. marta. U intervjuu za Tanjug, Mustafić je istakao da se u ovoj predstavi prepoznaje i njegova biografija, kao i biografije bliskih ljudi. Oseća se ispunjeno i srećno zbog iskustava koja je stekao tokom nekoliko meseci provedenih u Beogradu.
Mustafić je ukazao na značaj autora predstave, Važdija Muavada, kojeg smatra jednim od najvažnijih evropskih teatarskih stvaralaca. Njegov rad u Beogradu, kako je rekao, bio je obeležen različitim tekstovima, od adaptacija literature do projekata savremenih domaćih pisaca, a naglasio je uzajamnu ljubav između njega i beogradske publike.
Reditelj je istakao da je svaka tema kojom se bavio u Beogradu imala dubok razlog i nije bila postavljena bez namere. „Ova predstava je veoma važna, jer živimo u svetu u kojem se ponovo postavljaju teška pitanja o identitetu i pripadnosti,“ izjavio je Mustafić, naglašavajući da takva pitanja često dovode do istorijskih tragedija.
Mustafić je podelio i svoja razmišljanja o identitetu, govoreći o svojoj pozadini iz Sarajeva i Bosne i Hercegovine, gde je identitet oduvek bio pluralan. On smatra da je pluralnost identiteta pravo bogatstvo i da je važno prepoznati različitosti umesto ih posmatrati kao pretnju. „Kada se identitet svodi isključivo na etničku ili konfesionalnu pripadnost, postaje smrtonosan,“ dodao je on.
U razgovoru o regionalnoj pozorišnoj sceni, Mustafić je izrazio zabrinutost zbog trenutnih tendencija. Prema njegovim rečima, „dolaze tamni oblaci“ koji su uznemirujući na mnogo nivoa. On smatra da je važno sačuvati mir, kako na društvenom, tako i na unutrašnjem planu, kako bi umetnici mogli slobodno da rade i žive.
Osim o pozorištu, Mustafić je govorio i o svom filmskom debiju „Paviljon“, koji je crna komedija o pobuni u domu za stare. U ovom filmu, koji će biti premijerno prikazan na proleće ili leto, istražuje se licemerje društva prema starijim osobama. „Pobune se, naprave talačku krizu i počnu da traže svoja prava,“ rekao je Mustafić, naglašavajući da film prikazuje generaciju koja nema šta da izgubi, a od koje možemo mnogo naučiti.
U filmu igraju poznati glumci iz regiona, uključujući Rade Šerbedžiju i Mirjanu Karanović, a Mustafić je opisao ovaj projekat kao „Jugoslaviju u malom“. Njegov rad u pozorištu i filmu, kako je istakao, uvek je bio usmeren ka kritičkom preispitivanju društvenih normi i vrednosti.
Mustafić se osvrnuo i na važnost jezika i komunikacije, naglašavajući da je smešno i besmisleno da se jezici bivše Jugoslavije udaljavaju jedni od drugih. „Jezik je fluidna, živa kategorija i teško ju je akademski kontrolisati,“ izjavio je on, dodajući da je činjenica da se razumemo najbolji dokaz zajedničkog jezika.
U zaključku, Mustafić je istakao da je pozorište oduvek imalo subverzivnu ulogu i da je važno očuvati njegovu nezavisnost, čak i u vreme kada su umetnici često marginalizovani. Njegova posvećenost umetnosti i strasti prema pozorištu su evidentni, a njegova sposobnost da prepozna i istražuje složene ljudske sudbine čini ga jednim od najvažnijih umetnika u regionu.
