Uživajući u zoru na Adi Ciganliji, autor ovog teksta opisuje svoje jutro u Beogradu. Iako nije ležao u parku ispred Crkve Svetog Marka kao u pesmi Bore Čorbe, odlučio je da ustane ranije i uživa u miru Ade. Sa pogledom na zastavu i čamce, oseća se kao Don Kihot trčeći na vetrenjače, sporo sagledavajući lepote grada. Iako možda neobično, fasciniran je sjajem nacionalne zastave koja se vijori na vetru. I dok većina ljudi ne bi obratila pažnju na taj prizor, autor je došao da upravo posmatra te detalje koje drugi možda ne primete. Iznenadio se kada je video fotografiju zastave na Instagramu, shvatajući da je neko zabeležio isti prizor koji je i on posmatrao. Njegovo jutro na Adi postalo je inspiracija za dalje uživanje u lepotama Beograda, čak i kroz svakodnevne prizore poput nacionalne zastave.
Voda zapljuskuje čamce, sunce je okupalo jutro, a velika zastava Srbije vijori se na Adi: Doviđenja, zimo!
