Iako se svi sećamo trenutaka iz detinjstva, većina ljudi ne može da se seti događaja koji su se desili pre njihove druge ili treće godine života. Naučna istraživanja su pokazala da deca mogu da stvaraju trajna sećanja već sa dve godine, ali ta sećanja se često ne pamte svesno. Profesor Ći Vang sa Univerziteta Kornel ističe da su sećanja iz ranog detinjstva obično „mlečna“, što znači da su delimično povezana sa događajima, ali nisu u potpunosti jasna.
Stariji ljudi često ne pamte svoja prva iskustva, a do sedme godine ta sećanja postaju još manje jasna. Iako se verovalo da mladi mozgovi nisu dovoljno razvijeni za formiranje trajnih sećanja, novija istraživanja su pokazala da deca sa dve godine mogu zapamtiti detalje iz događaja. Ipak, u slučaju traume, deca mogu biti izložena emocionalnim iskustvima koja ostavljaju trag na njihov mentalni sklop, čak i ako se ne sećaju konkretnih detalja.
Kristina Alberini, profesorka neuroloških nauka, naglašava da su zaboravljena sećanja ključna za oblikovanje ličnosti i identiteta. Sećanja na detinjstvo nisu univerzalna i mogu značajno varirati među različitim kulturama. Profesor Vang je istraživao kako različite kulture utiču na autobiografska sećanja. U Americi, ljudi se sećaju svojih prvih iskustava otprilike sa tri i po godine, dok Kinezi to čine ranije, u proseku sa tri godine.
Sećanja su često oblikovana time da li su emocionalna i usmerena na sebe ili su kolektivna i povezana sa društvenim odnosima. Na primer, među Maorima sa Novog Zelanda, prva sećanja se javljaju ranije nego kod evropskih populacija, zbog naglaska na usmenim tradicijama i pričama koje se prenose kroz generacije.
Profesorka Elejn Ris sa Univerziteta u Otagu ukazuje na važnost narativne tradicije za sećanje. Deca koja rastu u verbalno bogatom okruženju imaju veću šansu da zapamte svoje rane uspomene sa više detalja. Verbalizacija uspomena, prema Risovoj, može biti ključna za očuvanje sećanja, jer mentalne slike koje deca stvaraju već sa šest meseci mogu poslužiti kao osnova za kasnije sećanje, ukoliko su te slike kasnije opisane rečima.
U porodicama gde se često razgovara o prošlim iskustvima, postoji veća verovatnoća da će deca zadržati svoja sećanja čak i kada postanu tinejdžeri. Ovaj fenomen ukazuje na to da načini na koje komuniciramo o događajima iz prošlosti mogu značajno uticati na to kako ćemo ih pamtiti.
S obzirom na sve ovo, sećanja iz ranog detinjstva ostaju složena tema, koja se ne može jednostavno objasniti. Iako su mnoga prvobitna sećanja izbrisana iz našeg svesti, ona i dalje igraju ključnu ulogu u oblikovanju naših ličnosti i emocionalnog stanja. Naša kultura, okruženje i način na koji komuniciramo o prošlosti svi doprinose formiranju i očuvanju tih sećanja.
U zaključku, iako se možda ne sećamo svakog detalja iz našeg detinjstva, ovi raniji trenuci oblikuju naš identitet i emocionalno zdravlje tokom celog života. Razumevanje ovog fenomena može pomoći roditeljima i pedagogima da stvore bolje uslove za razvoj emocionalne inteligencije kod dece.
