Kako tvrdi zvanična istorija, mošti srpskog kralja Milutina su pred turskim rušilačkim besom, odmah posle Kosovske bitke, sklonjene u selo Trepča, a posle propasti srpske despotovine, zbog epidemije kuge, mitropolit Siluan ih je 1460. godine odneo u Bugarsku. Danas su izložene u crkvi Svete nedelje u Sofiji, koju niko ne zove tim imenom već Kraljeva crkva u Milutinovu čast.
Kult svetog srpskog kralja Milutina u Bugarskoj je izuzetno jak još od 16. veka. U Kraljevoj crkvi svakodnevno se održava služba njemu posvećena, a vernici neprestano dolaze da celivaju mošti, kojima se pripisuje čudotvorna moć, u skladu s njegovom vladarskom veličinom, kaže istoričar prof. dr Vladimir Stanković, autor prve savremene biografije kralja Milutina. On takođe ističe da je nejasno zašto naša država i crkva nikada nisu podnele zvaničan zahtev da se one vrate, kao ni mnoge druge relikvije opljačkane tokom svetskih ratova.
S druge strane, popularnost moštiju kralja Milutina u Bugarskoj ne smanjuje se od srednjeg veka, a slave ga i drugi slovenski narodi, posebno Rusi. Bugarski istoričari navode da je prvi zahtev za povraćaj moštiju kralja Milutina iz Sofije u obnovljenu Pećku patrijaršiju podneo prvi ruski car Ivan Grozni, koji je bio duboko vezan za srpsku tradiciju, jer ga je posle smrti roditelja odgajila baka Ana Jakšić iz čuvene srpske plemićke porodice.
Kralj Milutin, koji je vladao od 1282. do 1321. godine, podigao je više crkava i manastira u Srbiji nego svi Nemanjići pre njega. Poznato je da je podigao i obnovio 42 crkve u Srbiji, ali je gradio i hramove na Svetoj Gori, u Solunu, Carigradu, Sofiji, i Jerusalimu. Umro je u Nerodimlju, na Kosovu, a njegovi ostaci su preneti u manastir Banjska. U Srbiji se kult svetog kralja Milutina održava od 1324. godine, a još je Stefan Dečanski ga naziva svetiteljem. Međutim, Rimokatolička crkva je bila protiv kanonizacije kralja Milutina.
Ni Turci ni helenizovana Ohridska arhiepiskopija nisu dozvolili da se Milutin, čak ni mrtav, vrati u Srbiju, jer je bio suviše snažan simbol nekadašnje državnosti, moći i samostalnosti. Istoričar Stanković ističe da je neobjašnjiv srpski zaborav prema vladaru koji je državničkom mudrošću i vojnom veštinom stvorio od Srbije najveću silu na Balkanskom poluostrvu. Uprkos neverovatnim stvarima koje je postigao, on je, kao i celo naše srednjovekovlje, gurnut u stranu. „Mi se ne bavimo svojom istorijom, a tražimo od drugih da je poštuju“, kaže dr Stanković.
Arheološka iskopavanja Milutinove monumentalne zadužbine manastira Banjska traju decenijama, ali do sada nisu objavljeni rezultati. Niko ne zna šta je nađeno u grobnoj crkvi najvećeg srpskog vladara. Mediji su pre nekoliko godina objavili da je bugarski Sinod odobrio vraćanje dela Milutinovih moštiju, ali se zatim zaćutalo bez ikakvog objašnjenja.
U uslovima hroničnog nedostatka celovitog pristupa u zaštiti zadužbina Nemanjića na prostoru Republike Severne Makedonije, postoje neki aspekti koji su ohrabrujući, ali i zabrinjavajući. Kralj Milutin je bio sin Simeona Uroša Nemanjića i sinovac Cara Dušana. Tog dana se med u svim bugarskim hrišćanskim hramovima osvećuje, a veruje se da med ima veću pročišćujuću i lekovitu moć kada je osvećen i koristi se tokom godine za lečenje različitih bolesti. Sveti sinod je doneo odluku nakon molitve i sabornog glasanja, a mitropolit Pahomije je obećao da će predano služiti Crkvi i vernom narodu.
Ova situacija oko povrata moštiju kralja Milutina i dalje ostaje otvorena tema u srpskoj i bugarskoj javnosti, s pitanjima o identitetu, kulturi i nasleđu koje se ne smanjuje i ne gubi uprkos vekovima promene i sukoba.
