U selu Gornja Orovica, smeštenom na planini Bobija, blizu Ljubovije, raste jabuka koja se ne prska i pripada poznatim sortama koje su otporne na ekstremne vremenske uslove. Na visini od oko 600 metara, zimske temperature su se spuštale do 15 stepeni ispod nule, dok su snežni nanosi često prelazili metar. Čak i tokom oluja, većina plodova ostala je na granama, što svedoči o otpornosti ovih jabuka.
Milomir Miša Vilotić, domaćin u ovom selu, ponosan je na gotovo zaboravljene sorte jabuka koje se ovde uzgajaju, poznate kao kolačara i vinogradija. Ove jabuke su se brale u izobilju, a Miša ističe da je delio plodove svima koji su ih želeli, ali je ipak ostalo mnogo jabuka, jer je rod bio veoma bogat. Njegova želja je da sačuva ovu tradiciju kako bi je prenio na svoju decu, unuke, pa čak i praunučad.
Iako ističe lepotu prirode i zdravlje koje donosi život na selu, Miša primetno žali zbog nedostatka mladosti u ovom kraju. Mnogi stanovnici su se preselili u veće gradove, pa čak i u inostranstvo, a iako se rado vraćaju u rodni kraj, malo ko razmišlja o trajnom povratku. Ipak, Miša ostaje optimista i veruje da će ljudi ponovo početi da se vraćaju u sela, privučeni zdravim životom i čistim vazduhom, što je, kako kaže, neprocenjivo.
On naglašava da je u selu oduvek bilo dece koja su se dobro snalazila u školi. Njegova kuća može se pohvaliti time da je iznedrila dvojicu fakultetski obrazovanih sinova, koji su, iako su diplomirali na državnim univerzitetima, sreću pronašli u Beogradu i Šapcu. Miša se nada da će se situacija promeniti i da će buduće generacije odlučiti da ostanu i grade život u ovom prelepom kraju.
U Gornjoj Orovici, život se polako odvija, a tradicija gajenja jabuka ne samo da se očuva, već i razvija. Lokalni farmeri nastoje da privuku pažnju na prirodne proizvode koje proizvode bez upotrebe hemikalija, želeći da podignu svest o važnosti očuvanja prirode i zdravog načina života.
U ovom selu, jabuke su više od ploda; one predstavljaju istoriju, tradiciju i vezu između generacija. Svaka jabuka je priča koja se prenosi s kolena na koleno, simbolizujući ljubav i posvećenost zemlji. Miša Vilotić, svestran i predan, nastavlja da gaji ove jabuke, verujući da će jednog dana mladi shvatiti vrednost života na selu i njegovih blagodeti.
Ova priča o Gornjoj Orovici i njenim jabukama nije samo priča o voću; to je priča o zajednici, tradiciji i nadi za bolju budućnost. Dok se priroda i tradicija sukobljavaju sa modernim načinom života, Miša i drugi meštani nastavljaju da se bore za očuvanje svog nasleđa, verujući da će mladost jednog dana ponovo pronaći put nazad kući, ka jednostavnom i zdravom životu u prirodi.
U svetu gde su prirodni resursi sve ugroženiji, primer Gornje Orovica pruža svetlu tačku nade. Očuvanje starih sorti jabuka je više od očuvanja voća; to je očuvanje identiteta, kulture i načina života koji bi mogli inspirisati nove generacije na povratak prirodi i njenim blagodetima.
