Princeza Jelisaveta Karađorđević izjavila je za Tanjug da već tri decenije radi na rehabilitaciji svog oca, kneza Pavla Karađorđevića, u javnosti. U razgovoru je istakla da je u prijateljskim odnosima sa britanskim kraljem Čarlsom III i da joj je kraljica Elizabeta II učinila veliku gestu tokom njenog života. „Sve sam učinila da ljudi znaju ko je bio moj otac, šta je uradio za Jugoslaviju, koliko je voleo Srbiju i koliko je hteo da spasi zemlju od Nemaca i rata,“ rekla je princeza.
U svojoj autobiografskoj knjizi „Tamo daleko“, koja će biti objavljena 2024. godine, Jelisaveta opisuje svoje odrastanje u izgnanstvu, koje je usledilo nakon vojnog puča 27. marta 1941. godine kada je njen otac smenjen. Knez Pavle je postao knez-namesnik nakon ubistva kralja Aleksandra 1934. godine, a u martu 1941. godine je dogovorio pristupanje Jugoslavije nacističkom Trojnom paktu. Iako je proglašen izdajnikom, princeza smatra da je bio jedan od najboljih lidera koje su imali i da ga i dalje ignorišu.
Prema njenim rečima, Englezi su urgirali da Jugoslavija uđe u Drugi svetski rat, što se i desilo nakon puča. Ona je izrazila nezadovoljstvo nastavnom planu u školama, smatrajući da deca ne uče pravu istinu o događajima između dva svetska rata. „Deca ne uče ono što bi trebalo o istoriji, to je šokantno,“ dodala je.
Jelisaveta je podelila i svoja sećanja na detinjstvo u Keniji, gde je provela četiri godine u izgnanstvu. „Svaki dan sam zatvarala oči i brojala do pet, nadajući se da ću se probuditi u svom domu,“ ispričala je. Kada se 1985. godine vratila u Keniju, ponovo su joj se pojavila sećanja na život u šatoru, gde su prolazile žirafe i divlje svinje.
Ona je istakla osećaj pripadnosti, rekavši da se često oseća kao da nigde ne pripada, uprkos tome što je dobro komunicira sa ljudima iz različitih kultura. „U Beogradu i Srbiji su prema meni uvek bili ljubazni,“ naglasila je. Jelisaveta je uvek imala želju da se vrati u Jugoslaviju, zemlji u kojoj je njena porodica bila proglašena državnim neprijateljima. Zahvaljujući svom trećem suprugu, bivšem premijeru Perua, 1987. godine je dobila vizu za boravak u Jugoslaviji.
Seća se kako je, kada je konačno stigla u Beograd, plakala 24 sata od šoka i emocija. „Nikad neću zaboraviti taj osećaj,“ kazala je. Jelisaveta je takođe otkrila da je u odličnim odnosima sa kraljem Čarlsom III, koji ju je nazvao nakon što se vratila iz bolnice, i dodala da su „jako dobri prijatelji“. Takođe, prisetila se kraljice Elizabete II, koja joj je učinila veliku gestu nakon smrti njenog brata Nikole u saobraćajnoj nesreći 1954. godine.
Govoreći o svom vremenu u Sjedinjenim Američkim Državama, princeza je spomenula da je poznavala predsednika Džona Kenedija, koji je bio veoma zainteresovan za istoriju Jugoslavije. „Obično su Amerikanci nezainteresovani za istoriju, ali on je znao sve,“ rekla je Jelisaveta. Pomenula je i svoje susrete sa raznim poznatim ličnostima, uključujući glumca Ričarda Bartona, koji je želeo da je oženi, ali je bio previše pijan.
Karađorđević je na kraju naglasila koliko je važno učiti iz prošlosti i ponovo naglasila značaj svog oca u istoriji Jugoslavije. „Moj otac je bio najbolji lider, a još uvek ga ignorišu,“ zaključila je princeza. Ove reči oslikavaju njen trud da osvetli nasleđe porodice Karađorđević i značaj njihovog doprinosa istoriji Srbije.
