Prolaze godine, ali njegov glas i dalje odjekuje kroz tišinu naših sećanja, kroz ulice gradova koje je opevao, kroz kišne večeri i jutra uz kafu, kroz osmehe i suze. Đorđe Balašević nije samo pevač, nije samo kantautor – on je bio i ostao pesnik života, čovek koji je rečima slikao svet u kojem smo svi želeli da živimo.
Na današnji dan, pre četiri godine, zauvek smo izgubili ovog velikog umetnika. Balašević je 19. februara 2021. godine izgubio bitku sa korona virusom, ali njegove pesme nastavljaju da žive u svima nama. Njegova muzika i stihovi ostavili su neizbrisiv trag u našim srcima i umovima, stvarajući mostove između generacija.
Pesnik koji je znao kako se voli, Balašević je umeo da napiše pesmu koja se ne sluša samo u tišini, već i u duši. Njegove stihove nismo samo pamtili – mi smo ih živeli. Bilo da je govorio o prvoj ljubavi, izgubljenim snovima, starim prijateljstvima, mirisu detinjstva ili običnim ljudima sa velikim srcima, njegove pesme su bile naše priče, naši nespretni pokušaji da nekome objasnimo koliko ga volimo, naše tuge koje nismo umeli da izgovorimo drugačije.
Ko nije pustio suzu na „Oprosti mi, Katrin“, ko se nije nasmejao uz „Svirajte mi jesen stiže, dunjo moja“, ko nije uzdahnuo na „Priču o Vasi Ladačkom“? Ko nije u njegovim pesmama pronašao bar jedan deo sebe? Njegove reči su bile univerzalne, dodirivale su srž ljudskog postojanja i emocija, i uvek su pronalazile put do naših srca.
Balašević je bio i ostao gospodin u svetu estrade, čovek koji se nikada nije uklapao u šablone, ali ih je svojim pesmama menjao. Njegov humor bio je topao, britak i tačan, a njegove pesme bile su odraz njegove duše – iskrene, jednostavne i prave. Nije se plašio da kaže ono što misli, da bude autentičan, da voli svoj Novi Sad i svoju Panoniju, da priča o malim ljudima sa velikim srcima, o vojvođanskim ravnicama, Dunavu, ulicama koje pamte korake onih kojih više nema.
Đorđe je bio umetnik koji je znao kako da zabeleži trenutke života, kako da prenese osećanja kroz muziku, kako da stvori slike rečima. Njegove pesme su bile poput malih priča, koje su se prepletale sa životima slušalaca, ostavljajući neizbrisive uspomene. Njegov doprinos muzici i kulturi ostaje neprocenjiv, i njegovo nasleđe će se prenositi sa generacije na generaciju.
Otišao je onako kako to veliki ljudi rade – tiho, ali sa pesmom koja i dalje traje. Kako može da ode neko ko je toliko ostavio iza sebe? Nema ga među nama, ali ima ga u svakom stihu, u svakoj gitari koja zasvira njegove akorde, u svakom osmehu dvoje zaljubljenih dok plešu uz njegove balade. Njegove reči su uvek bile tu, kao oslonac u teškim vremenima, kao izvor radosti u srećnim trenucima.
I dok nas život nosi dalje, u nekom uglu duše uvek ćemo čuti njegov glas, njegov smeh, njegove reči koje su nas učile da budemo bolji ljudi. Njegove pesme su nas naučile da volimo, da praštamo i da cenimo lepotu svakodnevnog života. Đorđe Balašević je bio više od umetnika; bio je prijatelj, učitelj, i vodič kroz svet emocija.
Zato, Đole, hvala ti za sve. Hvala ti za pesme koje su nam pomogle da odrastemo, da volimo, da praštamo. Hvala ti što si nas naučio da život, kakav god da je, uvek može biti priča ispričana sa dušom. Tvoj glas će zauvek živeti u našim srcima, a tvoje pesme će se pevati dokle god budemo imali potrebu da delimo ljubav i emocije s drugima.
🎶 „A sad adio, i ko zna gde, i ko zna kad…“
