Dok proleće nežno kuca na vrata, priroda se budi, a sa njom i potreba da nahranimo dušu lepotom. Dani postaju duži, vazduh miriše na promene, a srce čežnjivo poseže za nečim toplim, nežnim i uzvišenim. U takvim trenucima, poezija dolazi kao uteha, kao zagrljaj u rečima, podsećajući nas da svet nikada nije sasvim siv – u njemu uvek ima mesta za ljubav, čežnju i snove.
Poezija je glas osećanja, šapat duše, melodija nežnosti. Ona nas uči da vidimo svet drugačijim očima, da u svakom dodiru vetra, u svakom pogledu, u svakoj reči pronađemo nešto dublje, nešto što nas ispunjava. Čitanjem stihova otvaramo vrata svojim emocijama, dopuštamo sebi da volimo, sanjamo i maštamo.
Jedna od knjiga koja ovih dana osvaja srca čitalaca jeste „Obećao si mi i druge pesme“, zbirka poezije Mirjane Bobić Mojsilović. Ova knjiga donosi stihove koji osvajaju iskrenošću i toplinom, pesme u kojima se prepoznajemo, u kojima nalazimo sopstvene čežnje, uspomene i nade.
Iz ove zbirke izdvajamo „Ljubavnu pesmu“, jednostavnu i snažnu u svojoj lepoti, pesmu koja nas vraća suštini – ljubavi. Ovaj stih, koji govori o propuštenim trenucima i neostvarenim snovima, otvara pitanja o tome šta znači voleti i biti voljen.
Pesma počinje refleksijom o ljubavi koja nikada nije bila uzvraćena, o trenucima koje su propušteni, kao što su šetnje uz more ili zajednički trenuci provedeni u tišini. U njoj se oseća snažna tuga, ali i lepota sećanja na ono što nije bilo. Ova pesma ističe koliko je važno imati nekoga ko će nas voleti, ko će biti uz nas, čak i kada se čini da su svi putevi zatvoreni.
Kroz stihove, autorka nam pokazuje koliko su male stvari važne – ruka u ruci, šetnja uz more, zajednički trenuci u omiljenoj kafani. Sve to čini suštinu ljubavi, a u isto vreme otkriva i gubitak koji dolazi kada ti trenuci izostanu.
Kroz stihove se oseća i ironija moderne ljubavi, gde se pitamo da li su naše veze stvarne ili samo odraz onoga što želimo da budemo. U svetu u kojem se često gubi suština, ova poezija nas poziva da se ponovo povežemo sa svojim emocijama i da ne zaboravimo na lepotu ljubavi, čak i kada ona izgleda daleko.
Mirjana Bobić Mojsilović u svojoj zbirci uspeva da spoji lična osećanja sa univerzalnim temama ljubavi i čežnje, čineći svoje pesme dostupnim svima koji su ikada doživeli slične trenutke u svom životu. Njene reči nas podsećaju da ljubav nije samo u velikim gestovima, već i u malim, svakodnevnim stvarima koje često ne primećujemo.
U svetu u kojem se često gubimo u svakodnevnim obavezama, poezija nam pruža trenutke refleksije i introspekcije. Ona nas podseća da je važno zastati, oslušnuti sebe i svoje emocije, i pronaći lepotu u jednostavnim stvarima.
U svom delu, Mirjana Bobić Mojsilović uspeva da prenese emocije koje su univerzalne i koje se mogu povezati sa svakim od nas. Njene pesme su poput zagrljaja koji nas podseća da nismo sami, da su naši osećaji validni i da su deo ljudskog iskustva.
Na kraju, ova zbirka predstavlja ne samo prikaz ličnog putovanja kroz ljubav i gubitak, već i poziv na preispitivanje naših odnosa i emocija. U svetu koji se brzo menja, poezija ostaje stalna, pružajući nam utehu i inspiraciju da nastavimo dalje, u potrazi za ljubavlju koja ispunjava naše živote.
