Psihijatar, psiholog i psihoterapeut: Kako razlikovati stručnjake za mentalno zdravlje
Mnogim ljudima nije jasna razlika između psihijatra, psihologa i psihoterapeuta. Stoga ne čudi što u situaciji, kad se jave određene mentalne smetnje, osoba ne zna od koga da zatraži pomoć. O tome koliko je za pacijente opasno ako dobiju pogrešan savet ili ako im lažni psihoterapeut prepiše terapiju lekovima, govorio je za Blic profesor doktor Vladimir Diligenski, psihijatar.
U smislu pravilnog razlikovanja stručnjaka koji se bave mentalnim zdravljem koriste oni koji, iako za to nemaju univerzitetsko obrazovanje, sebe predstavljaju kao psihoterapeute ili kao popularno – lajfkoučeve, sa završenim kursom iz psihologije. Profesor Diligenski kaže da iza ovog problema najčešće stoji nedostatak obrazovanja i da onaj ko nema potrebne kvalifikacije, kod pacijenta ne može da prepozna neke teške probleme kao što su ozbiljne psihoze.
Dodaje da takvo neadekvatno „lečenje“ može da potraje i godinama i da se ljudi jave psihijatru kada uvide da nema rezultata. Psihijatri su najkompletniji u tome da se dijagnostika napravi kako treba, dok je razlika između psihologa u tome što psiholozi rade i testiranja, što je nama jako bitno zato što svako testiranje nama pojačava radnu dijagnozu, i utvrđuje nam stav, kako ćemo dalje da radimo sa pacijentima. Tako da su nam klinični psiholozi izuzetno korisni, oni ujedno rade i psihoterapiju, ali se ne mešaju tamo gde je situacija ozbiljna, i gde je potrebno i medikamentozno lečenje – izjavio je prof. Diligenski.
Dodaje da za razliku od psihologa, psihijatri mogu da prepišu lekove, dok je u SAD to pravilo, u pojedinim državama u poslednje vreme izmenjeno, pa negde i psiholozi izdaju recepte, što je posledica nedostatka specijalista psihijatrije. Govoreći o psihoterapiji, prof. Diligenski kaže da svako može da „radi psihoterapiju“ i da je uobičajeno da se čovek oseća bolje posle razgovora sa nekim (ko i nije kvalifikovan) o problemima koji ga muče, ali da, kada je situacija sa mentalnim zdravljem kompleksnija, neprofesionalna „psihoterapija“ može da bude „loša priča“, a može se desiti i zloupotreba u smislu davanja lekova.
Zakon o psihoterapiji propisuje da psihoterapeuti moraju da istaknu jasno uz svoje ime, svoje bazično zanimanje i pravac kojim se bave u psihoterapiji. – Ima 600 pravaca, koliko znamo, to je toliko šareno i nisu svi psihoterapijski pravci za sve. Neki rešavaju jedan, drugi – neki drugi problem, ali se radi o psihološkim problemima, na primer strahovima, depresivnim, subdepresivnim stanjima, neraspoloženjima, interpersonalna problematika – kaže profesor, i dodaje da nešto od toga može da se reši i razgovorima.
Ističe da su psiholozi na primer zaduženi i za testiranje pri regrutovanju radnika u smislu ljudskih resursa. Kaže da je na našim klinikama saradnja između psihijatra i psihologa dobra, i da se „međusobno generalno jako dobro razumeju“. Profesor Diligenski ukazuje na probleme koji mogu da nastanu usled rada u psihoterapiji, na osnovu završenih kurseva. – Stvari su mnogo ozbiljnije. Vi ne prepoznate na primer anoreksiju, psihozu, pa onda poremećaje ličnosti koji nekada mogu da budu veoma teški, a pogotovo povezanost telesnih i psihičkih bolesti, psihosomatske bolesti – ističe gost Jutarnjeg programa.
