Rektor Univerziteta u Beogradu, Vladan Đokić, nedavno je objavio odluku Senata da formira dve ekspertske radne grupe koje će se baviti studentskim zahtevima. Ova odluka je izazvala brojne reakcije, s obzirom na to da se radne grupe neće obraćati institucijama, već isključivo studentskim plenumima. Time je, kako se čini, došlo do zbrke u vezi sa autoritetom i važnosti studentskih plenuma, koji su nastali van zvaničnih akademskih struktura.
U trenutnoj situaciji, plenumi su postali dominantni oblik organizovanja među studentima, što dovodi do apsurdne situacije u kojoj se čini da je mišljenje plenumskih članova važnije od stava celokupne studentske populacije. Rektor Đokić je naglasio da će ekspertske radne grupe imati kontakt samo sa proširenim rektorskim kolegijumom i plenumima, što je izazvalo zabrinutost među studentima i profesorima.
Profesor Pravnog fakulteta, Vladan Petrov, ističe da bi svi studenti trebali imati pristup izveštajima koje ove grupe pripremaju. On naglašava važnost transparentnosti i dijaloga, ukazujući na to da je od suštinske važnosti da se svi studenti, a ne samo oni koji učestvuju u plenumu, uključe u proces donošenja odluka. Petrov smatra da je ključni faktor za normalizaciju situacije na univerzitetu dijalog i uvažavanje svih studenata, a ne samo onih koji su u blokadi.
Pitanje transparentnosti dodatno se naglašava kada se uzme u obzir da plenum i blokada nisu prepoznati ni u Ustavu, ni u zakonima Srbije. Profesor Filozofskog fakulteta, Čedomir Antić, ukazuje na to da nejasnoće oko uloge plenuma mogu dovesti do opasnih posledica, jer se čini da neki univerzitetski organi i profesori prepoznaju plenume kao legitimne institucije, iako za to nema zakonskog osnova.
S druge strane, politikolog Boban Stojanović brani studentske plenume kao oblik direktne demokratije, naznačavajući da studenti, kroz ovakav način organizovanja, izražavaju svoje stavove i donose odluke koje ih se direktno tiču. U poslednja dva meseca, studenti su blokirali nekoliko državnih univerziteta, što ukazuje na to da formalne institucije ne funkcionišu kako bi trebale, i da su plenumi postali neophodni.
U ovom kontekstu, rektor Đokić se suočava s izazovom da uspostavi dijalog između formalnih institucija i studentskih plenuma, kako bi se izbegla dalja tenzija i nesporazumi. Njegova odluka da ne komunicira sa institucijama već s plenumima može se posmatrati kao način da se izbegne odgovornost prema širem krugu studenata.
S obzirom na sve veće nezadovoljstvo među studentima, postoji potreba za jasnijim pravilima i procenama o tome kako se donose odluke na univerzitetu. Transparentnost u radu ekspertskih radnih grupa, kao i njihova odgovornost prema studentima, moraju biti prioritet kako bi se povratilo poverenje u institucije.
Dok se situacija na Univerzitetu u Beogradu i dalje razvija, jasno je da je neophodno postaviti temelje za otvoren dijalog i saradnju između svih aktera. Samo tako može se stvoriti konstruktivno okruženje koje će omogućiti rešavanje studentskih zahteva na efikasan način, bez prebacivanja odgovornosti na neformalne strukture poput plenuma. U suprotnom, univerzitet bi mogao da se suoči sa dodatnim krizama koje bi mogle potresti njegovu osnovu i funkcionalnost u budućnosti.
