Srpska kraljica Jelena Anžujska, žena kralja Stevana Uroša Prvog, majka kraljeva Dragutina i Milutina, prosvetiteljka, osoba ispred vremena u kojem je živela, zaslužila je da bude jedina kanonizovana tri godine nakon smrti, čije žitije je ostalo zapisano. Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je odlučila da predstavi predstavu zasnovanu na tekstu Jelene Kajgo, koja je predstavljena kao omiljena, beseda posle liturgije. Predstava je bila u koprodukciji Knjaževsko-srpskog teatra iz Kragujevca, festivala „Ćirilicom“ i Narodne biblioteke iz Budve i Udruženja „Kultura sada“ iz Beograda.
Tekstualni predložak je dao osnovne, uglavnom opštepoznate činjenice o ovoj vladarki iz dinastije Nemanjića, pa se scensko uprizorenje ne može okarakterisati kao dramski teatar. U uzvišenoj interpretaciji Marije Bergam, Jelena Anžujska ponekad plače kada je pogode porazi, ali u tekstu Jelene Kajgo nema mnogo intimnog. Sva događanja su prikazana statično, epski, kao freska koja stoji u vremenu i duhu našeg naroda. Nadežda Jakovljević igra Brnču, kćer Jelene Anžujske, buntovnicu koja se bori za prirodu i ljubav prema porodici.
Rezoner, poverenik Radan, igra Branko Vidaković, jedini živ čovek u predstavi koja je zasnovana na simbolima vlasti i vere. Otac, kralj Uroš, kao i sinovi, Dragutin i Milutin, kao i Stefan Dečanski, odigrali su liturgijsku dramu o srpskoj nesreći, neslozi i zločinima zbog otimanja prestola. Jelena Anžujska je plemenita i obrazovana, pravdoljubiva i čovekoljubiva, koja je uspela da promeni tok istorije u nekim trenucima, poput potkupljivanja dželata da ne oslepi Stefana u tamnici.
Iz statične freske žitija Anžujske izdvajaju se reči koje je Brnči dala Tatjana Mandić Rigonat, koje obasjavaju događanja koje sledi. Brnča se hvali svojom nevidljivošću, govoreći o ženskoj „istoriji ćutanja o sebi“. Peva o jezeru Gazivode, pod kojim ostade Jelenin dvor, i o dobročinjenju Jelene Anžujske. Predstava uspeva da prevaziđe puko pripovedanje zahvaljujući ritmu i protivteži mitološkom zbivanju.
U predstavi su centralne ličnosti dve žene, Jelena Anžujska i njena kćer Brnča, koje predstavljaju plemenitost, hrabrost i ljubav prema porodici i narodu. Kroz njihove likove, prikazane statično i epski, publika može da sagleda složenost srednjovekovne srpske države i političkih sukoba koji su obeležili tu epohu. Predstava je uspela da dočara atmosferu tog vremena i da istakne važnost obrazovanja, prosvete i humanosti koju je Jelena Anžujska donela u srpsko društvo.
