Nedaleko od Jerusalima, arheolozi su otkrili neobično telo iz petog veka nove ere, koje je bilo umotano u teške metalne lance. Istraživanje grobnice iz vizantijskog doba otkrilo je još jedno iznenađenje – osoba koja je praktikovala asketsko samokaznjavanje bila je žena. Ova otkrića obeležila su važan trenutak u razumevanju duhovnih praksi tog vremena.
Iskopavanja su sprovedena na arheološkom nalazištu Kirbat el-Masani, koje se nalazi oko tri kilometra severozapadno od Starog grada Jerusalima. Tokom iskopavanja, arheolozi su otkrili kosture mnogih muškaraca, žena i dece, ali je jedan od grobova, koji je sadržavao kosti osobe vezane lancima, privukao posebnu pažnju. Prema rečima stručnjaka, lanci nisu bili korišćeni sa zlom namerom, već su predstavljali sredstvo samoograničavanja i asketizma.
Kada je hrišćanstvo postalo dominantna religija Rimskog carstva 380. godine n.e., počela je pojava novih manastira i asketskih praksi, gde su monasi odricali zemaljskih uživanja u duhovne svrhe. U prvobitnom izveštaju izraelske uprave za arheologiju, koja nadgleda iskopavanja, navelo se da je osoba sahranjena sa lancima bila muškarac. Međutim, novo istraživanje objavljeno u aprilu u časopisu Journal of Archaeological Science: Reports donelo je preokret u ovoj tvrdnji. Istraživači koji su analizirali kosti okovanog skeleta došli su do zaključka da je vrlo verovatno reč o ženi.
Elizabeta Boreato, arheolog na Vajzmanovom institutu u Izraelu i koautorka studije, izjavila je da je upotreba lanaca od strane muških asketa široko dokumentovana, ali da su dokazi o ženama koje koriste lance na isti način veoma retki. Prema nalazima naučnika, osoba je u trenutku smrti bila između 30 i 60 godina stara. Kako kosti nisu bile dobro očuvane, istraživači su koristili analizu peptida u zubnoj gleđi da bi odredili pol.
Otkrili su prisustvo AMELX, gena na X-hromozomu koji doprinosi razvoju gleđi, dok nije bilo AMELY, gena na Y-hromozomu. Ovo je ukazalo na to da je osoba verovatno imala dva X-hromozoma, što znači da je bila žena. Istraživači su naglasili da njihovi rezultati pokazuju samo biološku identifikaciju pola, a ne i rodnu preferenciju.
Boreato je dodala da istorijski zapisi svedoče o tome da su žene često bile sklone ekstremnom asketizmu, pokoravajući svoje zemaljske instinkte kroz molitvu, post i meditaciju. Lanci su predstavljali jedan od najekstremnijih načina asketske prakse, a imali su cilj da drže telo i duh pod kontrolom. Ograničavanjem telesnih pokreta, askete su ostavljale prostor za posvećenost Bogu.
Ovo otkriće o ženi koja je praktikovala asketsko samokaznjavanje predstavlja važno doprinose razumevanju uloge žena u duhovnim praksama ranog hrišćanstva. Dokazano je da su žene, poput svojih muških savremenika, učestvovale u ekstremnim oblicima asketizma, što može promeniti način na koji se percipira njihov udeo u religijskim zajednicama tog doba.
Naučnici smatraju da ovakva otkrića otvaraju nove perspektive o duhovnim praksama, koje su možda bile prisutne među ženama u ranom hrišćanstvu. Iako je istraživanje još uvek u ranoj fazi, ova otkrića imaju potencijal da obogate naše razumevanje o životu i verovanjima ljudi iz tog perioda. Kako se nastavljaju iskopavanja i istraživanja, možemo očekivati još fascinantnih saznanja o prošlim kulturama i njihovim duhovnim praksama.
