Odlukom Matičinog žirija, Veroljub Vukašinović, plodan i višestruko nagrađivani pisac, pridružio se plejadi naših najznačajnijih savremenih pesnika, osvajanjem prestižne nagrade Jovana Jovanovića Zmaja za svoju knjigu pesama „Žalac“. Ova nagrada, koju je Matica srpska ustanovila 1953. godine u Novom Sadu, dodeljuje se svake godine kao priznanje za izuzetna dela u poeziji. Pored Vukašinovića, nagradu je dobio i Tomislav Marinković za zbirku stihova „Šta o nama misle anđeli“.
Svečana akademija povodom 199 godina postojanja Matice srpske održaće se u Novom Sadu 16. februara, a najveći trenutak večeri biće upravo uručenje ove nagrade. Jovan Jovanović Zmaj, po kome nagrada nosi ime, bio je jedan od najznačajnijih pesnika srpskog jezika, a Vukašinović priznaje da je čast biti deo tog prestižnog društva.
U intervjuu za „Novosti“, Vukašinović ističe koliko mu znači ova nagrada i povezuje je sa svojom ljubavlju prema poeziji. Njegov prvi susret sa Zmajevom poezijom dogodio se u osnovnoj školi, kada je otkrio stihove namenjene deci. Zmajeva poetika, kako kaže, duboko je utkala u njegovo biće i oblikovala njegov poetski izraz.
Vukašinović je nedavno dobio i nagradu „Odzivi Filipu Višnjiću“ za knjigu pesama „Petrove verige“. U svojim stihovima, on se bavi temom rodoljublja, ističući da je ljubav prema svom rodu glavni putokaz kroz istoriju, pun tragičnih deoba i podela. „Verujem u snagu mladosti i novih generacija koje će pronaći put iz začaranog kruga podela“, naglašava on.
Kada govori o Matici srpskoj, Vukašinović se priseti svojih studija književnosti u Novom Sadu. Matica mu je tada predstavljala hram srpske kulture, a sada, kada je postao deo njenog nasleđa, oseća zahvalnost prema svojim profesorima koji su ga usmerili ka ovom duhovnom zdanju.
Njegova nagrađena zbirka „Žalac“ počinje nežnom ljubavnom pesmom „Predgovor“. Vukašinović objašnjava da je reč „žalac“ izabrana kao metafora koja obuhvata različita značenja – od fizičkog bola do emotivnog bola. Njegova poezija se bavi temama ljubavi, smrti, prolaznosti, kao i samim pesnicima i aktom pevanja u savremenom svetu.
U svojoj petnaestoj knjizi, Vukašinović želi da oda počast pesnicima romantičarskog doba i boemima, koji su nestali u digitalnom dobu. Ova zbirka je takođe obeležena teškim gubitkom njegovih bliskih, uključujući majčin odlazak, što dodatno naglašava bol i radost koje se prepliću u njegovom stvaralaštvu.
Vukašinović je poznat po svojim brojnim nagradama, uključujući „Branko Ćopić“, „Milan Rakić“, „Kočićevo pero“ i mnoge druge. Njegove zbirke su prevođene na više jezika, a on je takođe urednik zbornika „Savremena srpska proza“. Njegov rad je značajno prisutan u antologijama srpske poezije, a on se aktivno bavi književnim manifestacijama u svom rodnom kraju.
U njegovoj poeziji često se oseća duboko poštovanje prema ljudima koji su mu u detinjstvu probudili ljubav prema poeziji. Vukašinović se osvrće i na značaj ćirilice kao identitetskog pisma, naglašavajući da je ona potisnuta u savremenom društvu, što je za njega velika šteta.
Život u Trsteniku, gde se Vukašinović nastanio, omogućava mu da se distancira od poremećenih vrednosti modernog sveta. On veruje da priroda i umetnost mogu pružiti utočište i inspiraciju za prevazilaženje izazova savremenog života.
Na kraju, Vukašinović ostavlja čitaoce s porukom o snazi umetnosti i njenoj ulozi u oblikovanju identiteta i kulture, naglašavajući da je upravo poezija ta koja može doneti nadu i ljubav u svet pun izazova.
